05-IX-2009.
Устали, доручковали натенане, вероватно нешто из самоуслуге, има ту Волмарт прекопута, а и Кимарт је одмах до кинеског ресторана. Ово је мотел, нема доручка.
Успут пролазимо кроз дугачку главну улицу у Мартинсвилу. Пола излога прекривено даскама. Позатварало се, криза је.
У Андерсвил смо стигли око десет. И онда шетња.
Иза куће... као да нисмо ништа ни радили. Она мрка гомила је жбун који је израстао кроз грање које смо исекли пролетос. Овде се џунгла обнови за два месеца. Добра је земља, овде би свашта могло да роди. За разлику од нижих делова Вирџиније, где је сама црвеница, овде је добрим делом црница, масна, баш као код куће.
Кућа је у... стању. Полупана су практично сва стакла. Комшија каже да су алкоси из трејлер парка, с оне стране потока (ал' само 400м около путем) ту правили журке. Унутра је све испретурано, они су опет користили ово као магацин... ма добро, ту и нема нечег вредног. На тераси стоји неки стари кауч, фали још само да на све стране има иверја како је неко дељао дрвце.
Спреда је комшија одсекао једно од два огромна дрвета што су била око излаза стазе од улазних врата до друма. Рекао сам му да су оба његова. Стара су, и само ми фали да се изврну на друм па да будем неком дужан одштету.
Од оног биља што је позабадала у падину, ни трага. Има јеленских трагова, мора да је било посластица.
Од нашег великог дрвета се одвалила најнижа грана. И та има скоро метар у пречнику. И даље не знамо које је то дрво, био сам слао слике ћалету, не зна ни он.
У пукотинама гране смо нашли разну биосферу, намножило се ту буба. Нашли гомилу неких јаја, нешто између грашка и кликера по величини, јако тамне боје ал' не баш црно, и сјајно као влажно.
Поток нам је скоро пресушио, али то се и да очекивати крајем лета. Она колица из Волмарта су и даље негде низводно, али ту је већ наша лева обала, а она су на десној.
Ово дрво што је пало сигурно није од торнада - то је на другом брегу - него му је поток постепено подлокао корен. Друго дрвеће има среће да се боље ухватило за падину. Једно дрво је скроз подлокано, вода је испод средине стабла, али стоји стамено. Па и око тог нашег дрвета вода делом обилази а делом тече испод њега.
Око 11 нам је било доста шетње и разгледања, па смо отишли путем ка Блексбургу, не далеко, само три села даље, код Вејда да купимо јабука и парадајза. По пола бушела. Јабуке крупне и слатке, нешто невероватно, а парадајз онај прави, као некад што је код куће био. И пола џабе пола забадава, ваљда је то све било испод 20$.
Успут, гледамо и Андерсвил и наредна два села... туга. Ту су биле четири пилане и две-три фабрике намештаја. Сад ради само пилана у самом Андерсу а и то је прошле године радило са 15% капацитета, сад већ мисле и то да затворе.
За то време је Ванда свраћала и није нас нашла. Послала је имејл већ у 12:45.
Поподне смо се излежавали по собама, ваљда смо и одремали. Увече немам појма, ал' било је сангрије, дакле вероватно смо седели и чантрали. Нина и Ендер су ишли поподне да се провозају по крају, љубитељи брдске вожње. А оно и јесте уживанција да се вози туда, кривуда али није опасно и нема гужве. Једино што уме јелен да излети.
Сутрадан смо доручковали нешто па отишли опет до Андерса, окачили опет „no trespassing“ („не треси пасош“), онај један што је остао, други је нестао.
А онда око 10 полако на друм, ипак има да се пређе 300 миља. Свратили смо у Квизнос на сендвиче успут. Баш је блесава комбинација - јужновирџинијска вукојебина али друм са четири траке, на ливади поред сендвичаре пасу четири коња, а у сендвичари најновији трик да се убрза промет... Наиме, код њиховог главног конкурента, Сабвеја, пролазиш поред витрине па прво бираш које ћеш тесто (има 4-5 врста, углавном све исти сунђер, меко и недопечено), па шта од меса, шта од сира, шта од надева и можда нешто у лименци приде... док све одабереш, нађеш се на каси. Ови су то смислили тако да бираш са екрана, и практично са слике сложиш себи сендвич, па добијеш цедуљу са својом наруџбином, то платиш и чека те већ спремно... отприлике тако, колико се сећам. Све оно шљаштинг, шарена светла око екрана, огроман стаклени зид спреда, ма СФ из шездесетих. А они коњи и даље пасу... Нисмо ту појели сендвиче, него смо петнаест минута касније, код ваљда Кларксвила, где се прелази језеро, стали да то поједемо. Отворили гепек и навалили на јабуке и парадајз и шта смо већ купили. Имали смо и оне вокитокије па смо се чули и без телефона, тј договор од кола до кола није био никакав проблем.
А онда одатле тутањ кући. У 17:06 сам већ нешто написао на УАу.
За то време олдвејвери разглабају о најзад ремастеру битлса, и наводе чланак који је написао, ај драгичка, Гери :). Где ме нађе.
Седмог ми је стигла нова матична плоча за Змајчека, марке Гигабајт. Процесор је неки Атлон са три језгра. Наравно да не постоји процесор са три језгра, но је једно као шанадно, или се прегрева, шта ли, па пушта само три да раде. За толико је и јефтиније.
Овог пута имам и звер од хладњака. Конфигурацију ми је саставио извесни Хапаз са пепепеја, купио сам тачно оно што је рекао. Увек треба имати свог хардвераша. Док ми дође време да заменим плочу, они наизмишљају тушта и тма ствари, трајало би ми три дана да похватам шта се сад како зове и шта ту вреди, шта ми треба шта не треба... прође ти младост док одабереш.
Спомиње се: Андерсвил, Гери Брендивајн, Ендер Аквила, Змајчек, Невена Средљевић (Нина), ппп, УбикАгора, на енглеском