Бака је била у болници већ трећи дан. Нисам знао тачно шта је, наводно рак дебелог црева, али опет као на ултразвуку нису ништа нашли. Касније сам тек сазнао да оне већ недељама не једе ништа, јер напросто то не може да избаци из себе.
Негде одмах после ручка кренемо ћале и ја да је довеземо кући. Не знам зашто су је сместили на хирургију, поготово што је то скоро најстарија зграда, а ходник где смо је чекали је у подруму, са слабим осветљењем. Јесте то све чисто, ипак је болница, ал' знамо како већ годинама по болницама фали свега, пацијенте, ма и породиље, саветују да сами купе и донесу разноразне ствари типа завоја, тоалет папира, флаширане воде и којечега, јер то у болници неће добити. С обзиром на све, још добро и изгледа.
Чекали смо неко време, и испао је проблем што нема ко да напише отпусну листу. Пустили су је некако и без тога, после је моја госпоја ишла по њу и срећом некако нашла др П. који нас зна однекуд (браћа од стрица трећа кућа од нас, судећи по презимену), иначе би се врло закомпликовало.
трабанта сам био оставио пред улазом у подрум. Није ми јасно како су врата успела да се закључају, то не може ни кад хоћеш, а успело случајно баш сад. А дан невероватно леп, да не поверујеш да у сред јануара може да буде такво пролеће, а моја дебела црвена јакна са кључем остала на задњем седишту. Што сам, наравно, укапирао кад смо баку извели. И стоји она са ћалетом на врху степеништа, а ја обигравам око трабанта и... аха, пртљажник нисам никад закључавао, та брава ваљда никад није ни радила... отворим, гурнем наслон задњег седишта, некако обиграм руком око њега и извадим јакну, све за три минута.
Возили смо се преко Чурде, можда није краће али је мирније, нема гужве. Сунце сија, бака све покушава да се ухвати за нешто, седи на сувозачевом седишту и нигде нема неке ручке, ни испред ни изнад. Каже „продајте ово, каква су вам ово кола“. Навикла на шкодилака, то је био де лукс ауто за ове потоње.
Стигнемо кући, легне она, ми око ње, па хоће да устане. Па онда да легне. Па да устане, па да иде на веце (неуспешно, ал' бар шетња). Дизао сам је и спуштао десетак пута. Никакво бунило, била је при пуној свести све време, виспрена и разговетна. До десетак минута пред крај нисам ни био начисто да она у ствари умире, да су је из болнице отпустили да би умрла код куће, на миру и међу својима. Умрла ми је практично на рукама, тихо.
Онда је кренула стандардна процедура - звали хитну да пошаљу лекара да констатује смрт и изда умрлицу. Они обично дођу сат-два касније за то. Отворили капију, такав је обичај, кад је мртвац у кући капија стоји отворена. То је знак комшијама да дођу. Ћале и ја смо отишли до града да узмемо сандук, свеће, пешкире и шта већ иде, што су ови и донели - смрт је наступила између 17 и 18 часова, изгледа да су радили довољно дуго. Комшинице су је уредиле и пресвукле, па се бдело до нека доба.
Сутрадан сам отишао до Енергопроа и на њиховом ласерском штампачу одштампао парте (које се тада нису тако звале, него ваљда умрлице), па смо их полепили на уобичајеним местима - на капију, на бандеру на ћошку, на најближи дућан и још понегде, мислим да нисам одштампао више од осам. Некад се то радило у штампарији, ал' онда су се досетили (прво у Новом Саду, тамо сам то видео још 1974.) да одштампају гомилу стандардних са празним местима, па се руком дописивало ко је умро, у којој години, где и кад је сахрана. Нисам хтео да прође тако безлично, са ручно попуњеним последњим формуларом.
Сахрана је била два дана касније. Породичне гробнице није било, јер је припала дединој грани породице, а са њима је разлаз био ваљда одмах после његове смрти, ни не знам ко су, те смо успели да нађемо нову парцелу, скоро у истом реду и можда 5-6 гробних места удесно од деде, уз зид.
Кева је нагло остарила. И нарав јој се нешто променила.