јуни 1959.
Прва обнова куће, ситна, али добар почетак.
Кућа је имала две собе и узан шпајз са улица, а назад, редом, још једну собу, па шталу (ништа велико, 4х4), шупу и иза ње шупицу, која је углавном изигравала свињац, кад би се узело прасе да се отхрани, што у граду баш није ишло, тешко се набављала храна (једини превоз су били бициклови) а није се могло отхранити баш на голим помијама. Можда се сећам да је било једном укупно неко крме тамо. Остао је валов, прави бетонски.
Предње и задње просторије су биле повезане терасом са стрејом, што је било добро преко лета, гледало је на север, али зими је хладан ваздух ударао право у кухињска врата. Тешко се грејало, лако хладило.
Зидар ког су узели да сруши терасу и сазида предсобље је био комшија (Жива Сејин), зидар од заната, бар смо тако чули. Из оног је села где смо живели годину и нешто кад сам био бебац. Знајући да је терен био некад нижи па насипан, дакле не довољно чврст да држи зидове, ћале му је рекао да сарани у темељ пар хиљада (6?) цигала, јер ово се ради једном, па боље да ваља. Али не, професионалац се после хвалио ћалету колико му је цигле уштедео и како је брзо био готов - није уградио ни хиљаду. Ћале се после вајкао како је погрешио, кад га је већ узео, само то што му није дао остав или га најурио на лицу места.
После смо схватили какви су то професионалци, ти сеоски зидари. Никад нису учили било какву теорију, прорачун оптерећења, ништа, само ређају цигле и знају десетак трикова. Чудо је што тако мало кућа падне, а и то се у ствари држи на дебљини зидова - већином су од набоја, 50 до 70 цм дебелог. И то успеју да зајебу, видео сам касније како умеју да слабо вежу зидове на угловима.
Касније те јесени, чича Рада је донео врата и прозор и уградио их. Сад имамо предсобље.
Врата на слици су и даље тамо где су била, само су префарбавана понекад, и једном смо заменили доње стакло.
Ово је ћале на радном месту, у том „Бироу за пољопривредне основе“, који је ваљда требало да помаже зем задругама око технике, набавке, стручног знања и шта већ. Што је изгледа и успело, јер је биро расформиран након две-три године. Просторије су биле надомак Житног трга, на једном проширењу где се укосо одвајала бочна улица, а зграда у шпицу није прилазила баш близу, то је била школа и ту имала двориште, па је било згодно да се ту окрећу аутобуси, ту је била Ластина станица. Пошто другде нисмо ни ишли аутобусом, ни не знам да ли је тада било редовних аутобуских линија за друга места, и да ли је било других аутобуских предузећа осим „Ласте“. Бусеви су стајали тачно наспрам тог прозора*.
Уређај поред њега је мали механички калкулатор, који је радио на зупчанике и окретао се ручицом. То је мени била омиљена играчка, а добро сам га запамтио јер га је ћале често доносио кући. Био је врло педантан са тим бројкама, јер су значиле да неко може добро да најебе ако се не слажу а испадне да је узрок неслагању крађа или проневера. Па је бар гледао да са његове стране буде тачно и на време, па понекад седео до касно увече и сабирао све те џакове ђубрива, семена и шта је већ било. И, наравно, кад он не користи сабираљку, онда могу ја. И научио сам шта не смем са њом да урадим да се не би заглавила, и како да је одглавим ако се ипак деси.
----
* игром случаја, и ја ћу ту имати просторије, скоро 40 година касније, одмах поред, прозор према дворишту
Спомиње се: август 1971., Радомир Средљевић (чича Рада), Сејини, на енглеском