Још једна несрећна породица у јебитачној комбинацији, оженио се Лала Личанком, испало лоше.
Жива је био сеоски ђилкош као и сви остали, попио би, радио на њиви, шта већ наиђе. Онда је у селу за време рата неки фолксдојчер био некаква власт, па би откуцао окупаторима било кога ко је имао неке везе с партизанима, или макар био сумњив, или за кога би се чуло да можда крије некакве Јевреје на тавану, ма било шта. Такви би нестајали и никад се више за њих није чуло. Он добије задатак да га смакне, и смакне га, ал' више није био исти. Није то да је убио војника на фронту, ово је прљави посао, макао познатог.
Изучио је за зидара, како се то већ изучи на селу. Не превише знања, само кичматранс па по цео дан. Пио је често, понекад и озбиљно, нарочито откако му се канта малтера изручила на главу па је напола оћоравио на једно око („да неко сними то што ја видим на то око, каки би то филм био...“). Једном сам се враћао кући иза поноћи и нашао га како се простро по аутобуској станици на Ћошету, у најбољем оделу. Познао га, придигао га некако и одшлепао до куће. Неколико месеци ме хвалио као свог спаситеља.
Данка је била дебела и тачка. Радила је као куварица у мензи којегде по Комбинату, кад где, вероватно редовно у шећерани кад је кампања. Кувала би и у сватовима у улици. Доброћудна, весела и штогод полуписмена. Била је најбоља другарица са Ђуђом осим кад би се тако посвађале да не говоре, па месецима овако, па месецима онако.
Од дебљине је запатила неке проблеме са костуром, и често се жалила на болове. (... 39 речи...)
Више година након што су обоје већ били покојни, ћалету наишао тренутак кад нам је открио неке причице. Она није била само лака, него баш права радодајка, јебала се некад за свој ћеф, некад за паре. Радила је у кујни у мензи где је он ручавао на послу, па су је ухватили у магацину на гомили са неким радником, или су била тројица. Онда је раднички савет одлучивао да ли да јој уручи отказ, а она је највеће противнике ућуткивала са „шта се ти јављаш, боље да ћутиш, како ти је мали, шта имаш ти да кажеш“. А онда има и кевина прича коју нам је тад препричао, како је отишла код Данке на кафу, па успут пита где јој је син, каже купа се. Па тако сат, сат ипо. За мање од тога ионако не вреди ићи на кафу, јелда. Онда се врати кући, и кроз прозор (њихова капија се види) спази како овај излази са неком рибом. А био већ ожењен, имали су већ сина, живели на другом крају града.
Имали су старију ћерку, Драгињу, згодну мршаву плавушу, доста старију од мене, удала се за неког са другог краја наше улице, па су сватови дошли по њу пешке. Нема везе што се већ тада свака шуша курчила сватовима од дваес кола што трубе целим путем кроз варош.
Школа јој баш није ишла, сећам се да је долазила да научи да куца, скупљала форе од ћалета, хтела у дактилографе, али је и за то била недовољно писмена (каже јој двотачка, она куца тачка тачка). Онда је кренула да учи енглески, што је вала и научила кад су се преселили у Чикаго. Он је добро зарађивао као месар, она била домаћица. Нешто смо се чули, накратко, кад је неко од нас донео пакет за њих од куће, па смо га препослали из Вирџинија Бича. Леле, ал' је заборавила језик, ал' није ни неко чудо, тридесетак година је тамо.
Једно време су имали станара, неког арапског студента, да ли је овде ишао у пољопривредну или је нешто стажирао, нека несврстана сарадња или враг ће га знати. Могу само да кажем да се причало понешто.
Њихов син (не знам му име, звали га Шуца) је некакав мајстор, ваљда бравар или тако неки КВ из машинске, радио у Радијатору или тако нечем металском. Био је мање више океј, исто тако ведар као и кева му, и исто кућни пријатељ. Кад је кева умрла, био је на сахрани али у кратким чакширама, што је ћалета јако увредило и натерало да прекине сваки контакт са њим.
Жена му је била проста сељанка, ни лепоте ни стила, нит се уопште трудила да изгледа, а нисмо ни чули да је имала шта да каже. Убрзо су се и одселили. Имају два сина, обојица су испали некакви мајстори. Старији је лимом покрио наш кров на тераси, па га није заптио уз фасаду, те нам се наредних шеснаест година сливала киша низ тај зид. Свеједно је баш масно наплатио ћалету. И то је последње што смо чули од њих.