август 1962.
Не знам откуд нам ваздушна пушка, тј одакле на зајам. Кале је имао такву, можда од њега, а можда се ћале другде снашао. Нису биле нешто скупе, било их је доста, ма свака улица је имала бар по две, и клинци су постајали прилични стрелци, гађајући новчић са петнаест корака, или чак птице.
Ћале није имао ништа против (а неке друге ствари су ми биле забрањене као опасне), штавише мислим да је увек хтео да ме види као војника. Оно, његов деда и два његова брата изгибоше, што у балканским што у првом светском рату, отац му је био у заробљеништву, цео други светски провео радећи код неког сељака у Немачкој, па је и он некако уживао да буде у униформи, и нисам баш сигуран да није добровољно отишао у резервне официре. Тако је годинама имао прилике да се повремено облачи у униформу и игра војске, иако је завршио у територијалној, што је ваљда само једну пречагу изнад цивилне заштите.
Те тако имам чак три овакве фотке, и то у време кад смо трошили до три ролне филма годишње. Нисам ни био лош са пушком. Мада никад нисам имао муниције за разбацивање (а била је доста јефтина и лако се набављала), па нисам увежбао да упознам цев, на коју страну заноси итд, успевао сам често да погодим. Једном смо Кале и ја гађали кутлачу заглављену у зид од ограде, па сам погодио баш у ону полулопту. Меткић се одбио двапут и погодио њега поред пупка. Са два одбитка је изгубио доста брзине, а тежак је ваљда око грама, па није била чак ни ваљана огреботина.
Колико видим, коса ми је ту још увек светла.
Ту ми је, наравно, био и рођендан, кога се ама никако не сећам. Мора да је била нека торта, кева би је увек направила. Пошто је углавном кувала бака, кевино је било да се месе колачи и торте. Ту се сналазила којекако, јер нисмо баш тако добро стајали да све буде по рецепту, него је било разних трикова да се прође јефтиније. Један је био да се прави кекс торта, што је коштало две кутије пти бера (маслачић, буквално) и пола литре кафе, јер би напросто послагала све то у коцку, али би сваки ред кекса прво натопила кафом, преливајући га кашичицом, па би ту дошао ред фила (од какаоа, шећера и маргарина, испочетка путера, можда пар јаја) и на крају около и одозго нешто дебљи слој фила. Где је рецепт захтевао нешто са малинама или јагодама, ту би се растопио један штапић кармина и умесио у обичан бели фил. Кармин је ионако имао неки свој мирис, што се у збиру добро слагало.
Десетак година касније су то већ биле озбиљније торте, од којих нарочито памтим Васину, то бих и данас радо појео, да је баш таква.
У енглеској верзији текста разјашњавам збрку око назива, како разликујемо колач и торту, јер је и једно и друго код њих cake, зашто наш кекс није кејкс него бискит (бисквит), шта има фил само изнутра а шта споља, зашто баклава и шампите нису торта него колачи.
Спомиње се: Давид Јамачек (Кале), на енглеском