23-VIII-2007.
Рођендан нам је... Горани 28. а мени 52. Да се почастимо, отишли смо у Адидасов дућан, фабрички баш, и пазарили шта већ имају. Тј девојке су, ја сам зазјавао, излазио да пушим, фоткао као и обично.
Овако нешто је могуће само на америчком југу. Лимои, тј дугачке лимузине, се обично праве од луксузних аутомобила, простим продужавањем и ојачавањем шасије. На југу, пак, воле да се курче и раде све по своме, па је тако неко платио да му се џип продужи, угради шта све треба - шанк, фрижидер, озвучење и ко зна шта још. Е сад да ли је то чудо и даље способно да иде по којекаквом терену, питање је. Ал' нема везе, важно је да изгледа.
Немам појма шта смо купили, сигурно бар један пар патика, можда и два, и можда понеке фармерке. Пошто је дућан фабрички, нема посредничке марже, па је испало доста јефтиније, а и ономе што смо узели је цена силазила са ко зна које на 50$, па на 37$ па на 30$. Није први пут, Го је тако нашла, још пре четири године у Ричмонду, јакну од твида за 40$, а кад смо скинули налепницу са ценом, испод је била друга на 50$, па трећа на 60$... па тако до 90$ (све цене су заокружене, ко би вазда куцао оно ,99).
Онда смо обилазили тржни центар ту одмах, и благо сам се згрозио. Ајде што је онај у Ебергу исти као онај у нашем комшилуку и као онај код Хозеа (чак је ту било и неке разлике), али да пређем 750 миља и нађем се у идентичној копији... исте плочице, исте облоге на зидовима, исти гелендери, светла, ма све исто. Уштеда на пројектовању, шта ли. Малтене исти ефекат ванпросторности, да у неком тренутку више не знаш где си и шта ћеш затећи кад изађеш. Не знам да ли су и ту нешто купиле, најближа пушионица је била подалеко, само сам шећкао около и фоткао, појављивао сам се само кад треба да се плати.
У повратку из пазара сам промашио улаз на аутопут (брже туда, јер ово је на јужном крају града, а станују на северном) и забасао на Буена Висту. Дизнијево сокаче, другим речима. Стерилно, све налицкано да изгледа као у цртаћима, нигде живе душе... надам се да ту нико не живи, а онима што ту раде желим да што пре нађу неки поштен посао. Преживели смо и горе, ово је само гадно.
Нина је јавила да је купила још једно морско прасе, да Чу има друштво. Јако личи на некадашњу Мрвицу, а тако је сићушно да је решила да га зове Тик Так (само две калорије...). Наравно, као и свако заморче, временом се угојила до крушкастог облика.
За вечеру смо наручили две овеће пице, и отворили неку боцу вина од ваљда целог галона или ту негде. Вино је изабрано по називу, зове се исто као Рикардово село (добро, знам, нема села).
Сутра увече смо кренули назад. Око поноћи смо паузирали на последњем одморишту на Флориди, негде северно од Џексонвила, и добро што смо то урадили - кроз целу Џорџију нема ниједног. Оно једно је са преке стране, недоступно. Опет смо ноћили негде у Јужној Каролини, с тим што смо сад имали собу на спрату, а тераса испред собе је гледала на базен. Није нам падало на памет да се бућнемо, базен смо ионако приметили ујутро, кад смо се спаковали да кренемо. Правац друм и нагази педалу.
Стигли смо кући поподне, чак доста одморни, и (... 9 речи...) узбрали два добра краставца из задње авлије. Родило!
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), Ененберг (Еберг), мрвица, Невена Средљевић (Нина), Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), Тик Так, Хозе Бариеро, Чу, на енглеском