децембар 1975.

Тзв. клупа, коју смо направили од стабла претходне кајсије, је издржала неколико година, а онда је почела кора да трули и отпада, па нико није хтео да седи на томе.

Нова кајсија је већ посађена.

Сукњу је сама сашила. Звала се електрична, јер је увек успевала да навуче статички електрицитет и прилепи се уз чарапе. Ал' свеједно, добро је изгледала и има је на доста фотки из те и наредне године.

Гаража је отворена јер ме мрзело да је затварам и кад одем и кад се вратим, него сам је затварао само на крају. Понекад је било лакше отићи негде пешке, јер док отворим сва четири крила гараже, примакнем циглу да ми се не затворе, па отворим капију (цигла само за краћи део, дужи је упадао клином иза бетона), па истерам кола, па затворим капију, па онда све то у обрнутом смеру кад се вратим... прође ме воља.

Ово ме Бештара шкљоцнуо док спавам, вероватно негде изјутра. Цела та серија фотки из собе је снимљена његовом новом Бајретом, што је била мало боља аматерска фоткалица, вероватно ДДР, и није ни лоше испала, какво смо светло имали. На пар снимака се види како је близу фасада куће преко пута, а изнад је био још један спрат, и све наравно сиво, како приличи строгом центру, те кроз прозор и није упадало превише светла.

У соби смо имали једну сијалицу, истина од сто вати, ал' свеједно, висок је плафон и није ни то баш много. Добро су и испале фотке.

Наравно, снимио сам и ја њега овако, само је био окренут ка зиду. Није ми јасно како сам то спавао наузнак, увек спавам постранце. Можда што сам већ имао неколико месеци пушачког стажа, па је комбинација новембра и црног дувана урадила своје. Каже да сам добро хркао кад тако заспим.

Тада сам још користио један велики и један мали јастук, као сав нормалан свет. Једино се у организованом смештају (тј интернати, хотели, војска) форсирао само велики јастук. Тек много касније, ваљда деведесетих, сам сконтао да не подносим јастук под раменом, и да ми се врат много боље опусти кад је ниже, и прешао на само један мали јастук.

Ово је могло бити снимљено и пет година пре и после. Кева седи за машином, шије, бака у својој фотељи до каљеве пећи, чита новине. Тј зависно од доба дана, умела је ту и да заспи, или да одатле гледа теве. Пре него што легне, изнела би моју постељину - чаршав, јастук, јорган - и паркирала на ту фотељу, а онда бих ја спремио себи кревет кад ми се већ приспавало. Тај ритуал, дизање/спуштање кауча, ширење/скупљање чаршава, се изводио сваког дана још годинама. Прекидао се само кад имам грип па ни не устајем из кревета.

Ово би требало да је крајем месеца, за нешто смо купили црвену сијалицу, да нам послужи ваљда за дочек. Није за лабораторију, тамо сам имао оно источнонемачко жутозелено светло, унутра сијалица од 15 вати, каква иде у шиваћу машину.

И капут је сама сашила, капу наштрикала, извезла и цветиће на њој.

Цедуља на табли уз десну ивицу фотке је као ред вожње, ту је била аутобуска станица. Тај ред вожње баш и није био за нешто, јер се једва видело шта пише, то је куцано писаћом машином са испошћеном траком. А и возачи се нису баш држали реда вожње. Преко дана још и ђене ђене, али последња вожња увече је била чиста лутрија. Наводно је правило било да шта прође кроз центар после 21:00, прошло је, вратити се неће, после крајње станице иде у гаражу. Проблем је био што за ту последњу вожњу нису баш чекали време, него би пошли са оне друге крајње станице (а скоро све линије су биле с краја на крај града, центар је био средња станица, осим тог за Чурду, који је ишао у круг, један центар-болница-Чурда, други обратно) чим истоваре путнике. Пошто је увече путника било мање, бус у 21:15 је често умео да прође кроз центар у 20:05. Многе су књижевне вечери и разне представе остајале без публике, јер су људи журили да ухвате последњи бус. Живот на пешачком растојању до центра је дизао ниво културе.

Умела су да се наређају и по четири аутобуса истовремено. Мој шећеранац је стајао отприлике где су оно двоје у дну слике, а на ближем крају би био онај за Чурду, јер је тај морао да има чисто испред себе, пошто је био зглобни, ака Радојка и Тине (Живковићи, хармоникаши).

Кад смо код бусева... једног петка на бусодрому у Новом Саду, имамо карте, пушимо на перону док не уђемо, и запричамо се са неким типом. Тако о којечему, како већ људи чантрају док чекају. У неком тренутку запази моју браду, и одједном ми ухвати вилицу, палцем око врха а прстима под уветом, и окрене ми главу за прав угао, мени улево. „Ви сте из СУПа?“, питам га одмах. Он спусти руку и „па... овај... да, како си погодио?“. Ееее, бато, па ниси ти тај потез увежбао радећи у киоску или за стругом... Не верујем да је био прави удбаш, можда тек кандидат, па мало вежбе није на одмет.


Спомиње се: Владимир Себешћен (Бештара), дочек, Нови Сад, удбаш, Чурда, на енглеском