20-VI-2004.
Дошла Го да проведе неколико дана са нама. Рикардо је ваљда отишао до својих у Диси, тј Александрију. И оба заморца ака морска прасета, мрвица и Мића су код нас преко лета. Провезли смо је и до нове куће, па је бар погледала како изгледа споља (кључеве још немамо). Прво нешто фотака док смо ишли по њу.
Рекламе за пилећи филе (фирма се зове Chick-fil-a, па смо то звали Чика Филе) су понекад баш смешне.
Нова гаража у изградњи, ћошак пре оне где смо испочетка остављали кола док нисам научио где да се паркирам ближе... је горела. Добро, то је сам бетон. Нагаравила је и знаке на улици, преко широког тротоара и три траке.
У купатилу, између соба, је таваница над кадом иструлила, јер вазда капље одозго. Газда (који је деловао као особит олош, кад год смо имали посла с њим) је то средио овим килавим спуштеним плафоном, што је бар задржало комаде малтера кад падају. На неко време.
Сад је и то влага оштетила па падају и комади тога. До краја нико није страдао, горња када није навраћала, и ово није поправљено док су девојке ту живеле. Лик такође није вратио 750$ полога.
Јављам својима како иде с кућом. Што се тиче папира, ови овде су гори од наших. Има триста којекаквих поступака које треба спровести, осигурање за ово за оно, овај дотура овај папир овом, онај оном итд. Постоји чак осигурање укњижбе - за случај да се неко појави са лажном, па крене да се суди тврдећи да је кућа у ствари његова, то осигурање покрива трошкове тог суђења. Онда има осигурање од поплаве, које тражи зајмодавац (пошто има неки поточић у близини, па ако наиђе висока вода низ Џемсову реку, Елизабетину и Потомак истовремено, и нема везе што смо на мало вишем терену па смо, по мапама, двадесетак метара ван границе стогодишње поплаве), па не знам ни ја шта све. Свако чува своје дупе а ми то све плаћамо*. Морали смо чак да потпишемо да, пошто је кућа грађена '77 а оловне фарбе су забрањене '78, смо прочитали и примили к знању обавештење да постоји теоретска могућност да у кући има оловне фарбе и шта би то могло да нам значи, и приде се ваљда и обавезали да нећемо никог тужити ако нађемо.
Цигла је овде декоративни елемент, тј постоји само фасадна. Не постоји јефтина цигла. Код нас је лако, било где откопаш три ашова и ето глине; овде је црвеница скоро свуда, и пре ћеш наићи на шљунак и камен него на глину. Зато овде све праве од дрвета.
И нису кирије високе а куће јефтине, него смо ми ухватили јефтино. Нормална кућа би била од 100.000 навише у већином црначком крају, или 500.000 навише на обали. А рата зависи од тога на колико година узимаш кредит; најчешће нуде на 30 година, при чему на камату у ствари оде још једна кућа.
Нина се спаковала да лети кући. Носи Агфу, па се нећемо много сликати док се не врати, можда само колико веб камерица дохвати са стола. Двајздругог смо се стрпали у кола, правац аеродром Далс код Дисија. Страшан пљусак, једва сам видео следећа кола. Бар сам пут знао напамет, са све местом где треба да пређем у скроз леву траку да бих скренуо лево са И-95 на И-66 да стигнем на аеродром. Видим на фотци да носим ручни сат. Тај ми је требао само за аеродроме - купио сам га ваљда прошле године, или претпрошле кад сам оно ишао у Хјустон. Коштао је целих 5$ и лепо је радио док је трајала батерија, до ваљда 2009. Онда сам 2010. купио други, који је имао и сказаљке, мада се цифарник и бројчаник никад нису слагали, сказаљке једно време, бројке друго. Једном сам узео да петљам са његовим дугмићима, да наместим тачно време, и активирао будилник. Годинама сам га чуо из фијоке како бипће, сваког дана око 13:00. Испочетка је бипћао око девет, ал' сам једном успео да то бар померим; да га искључим, никако. Батерија је напокон рикнула 2021. Тај је коштао 7$.
На аеродрому нормална гужва. Нина је носила, између осталог, и скејтборд за Бобу. Кад је дошла на ред, ћата је пита за британску транзитну визу. Шта ће ми, имам зелени картон. Оно, немам га физички, још није готов, ал' имам печат у пасошу. Каже ћата Британци не фермају тај печат, или амерички пасош или зелени картон или не летиш. Траже ту „директну аеродромску транзитну“ визу.
Скупили смо сав ситниш по џеповима и звали Аксиому, нашу туристичку агенцију (коју држе југоси, вероватно чикашки Срби), да је пребаце на неки згоднији лет, ал' јок, ово је ваљда последњи такав за данас, нема места ни на једном лету где се преседа на неком гостољубивијем месту. Чули смо се бар четири пута, и не, ништа нису успели да нађу. Нина је била баш несрећна, плакала мало, па смо отишли кући.
Tри дана и 160$ доплате касније, нашли су јој лет, овог пута преко Амстердама. Јебени Енглези, ђубрад осорна. Опет смо је одвезли на аеродром, диван сунчан дан, све као подмазано. Кад смо се вратили, у поштанском сандучету нас је чекао њен зелени картон. После смо се сетили да смо се у поласку на паркингу мимоишли са поштаревим возилом. Да смо сачекали десетак минута, имала би га у џепу.
----
* тј шта њих заболе патка ако будемо поплављени? Јер кућа је наша, ми плаћамо порез на целу, не само на отплаћени део, па ако буде и штете на њој, ваљда је и штета наша. Ал' јок, рачуна се да ћемо, баш зато што је штета наша, финансијски упасти у говна и онда ОНИ РИЗИКУЈУ да ћемо да каснимо са плаћањем. Где нема, узми. Тј толико тога испадне скупље јер узимамо зајам. Бар нисмо морали да осигурамо и сам зајам, што је опет обавезно ако је учешће мање од 20%, но имали смо толико на рачуну, срећа у Герија и остале тезге, па смо прешли ту црту и избегли још и тај трошак.
Спомиње се: Агфа, Гери Брендивајн, Горана Средљевић (Го), Добривој Гунароши (Боба), југо, мрвица, Невена Средљевић (Нина), Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), тезга, на енглеском