27-III-2004.
Прекјуче вели Берт да је најзад продао Алфу на иБеју. „У тексту је описана рђа, ал' се то на сликама баш и не види. Решио сам да је продам кад је квар постао скуп а без поправке неће проћи технички. Рђа је већ захтевала хитно сређивање, а и катализатор је брљавио. Да сам чекао још годину, имала би 25 година и не би подлегала техничком, али за уклањање рђе је Џоново Ауто Тело проценило трошак на 4000$. Мој механичар рече да изгледа као да ће доста да кошта, боље да продам. Тешко сам се наканио. Намеравам да нађем другу Алфу кад једном приштедим. Можда неку новију са Електронском Горивом Инјекцијом“.
Јавио се и Сале:
Углавном смо се на крају сложили, на једно око зажмурили, на друго зачкиљили, и сложили се да бисмо могли једном око пензије да се ваљано испричамо. Надам се да ћемо до тада бити потпуни лапонци и да ћемо причати само о наким недостижним младим женским примерцима наше биолошке врсте.
Ако навратиш у ове крајеве нас није тешко пронаћи. Ја се надам да ћу у твој крај ускоро (на кратко), али је јако велики простор, па се можда и промашимо (а можда и не).
Поздрав и најлепше жеље целој фамилији (моји клинци су раније редовно обилазили сајт твојих клинцеза, а ја сада баш и нисам у току шта раде, углавном су ме откачили и живе своје животе).
Е сад с ким се то сложио, шацујем да је са Болдијем. Парницу је свакако изгубио, а ДБА ће платити масну одштету и никад се од тога неће опоравити.
Јуче гомила имејлова са Геријем, све покушава да дода нешто али да не дирамо веб тим (Мохана, Ермилсона и остале). Спомиње велику плаву кутију, што се сећам да је био блок у масци где је додавао учеснике у догађај - извођаче, аутора постера, ко је радио светла итд, а сад хоће да ту убаци и писца (чега?).
Е сад збуњ - све фотке кад је Давид био у Вирџинија бичу су данашње, а 30. сам ја већ у Њуци. (... 28 речи...) А знам да је био ту више дана. Дакле негде од 23. до 28. отприлике. Дошао као да ме обучи детаљно и да ми покаже где шта дође и шта све програмер треба да зна о дијамантима, и изнад свега да ми утуви шта мора да се ради овако а не сме онако, тј да ме уведе у сопствену дисциплину. Ту смо се доста кошкали, ал' је на крају победила мудрост, вежи коња где ти газда каже, а и то што онда више није моја одговорност, радио сам све како је он рекао. То ће се постепено окрњити временом, и доста тога ће и он да измени, а од његових смерница ће остати понајвише изглед екрана, јер су корисници тако навикли, а најгоре је кад њих тераш да мењају навике.
На овој фотци је комплетан хардверски арсенал. Ту је његов лептоп, са одвратно сивом тастатуром, подешено на сулуди белгијски распоред, луђи од мађарског. Није ми јасно зашто, могли су лепо да преузму француски азерти (хм, откуд знам, можда и јесу). Кутија на УСБ каблу му је ваљда само рачва, не знам за шта још, не видим да је донео миша. Мој мрз плејер је изврнут десно од тога. Ту је и тозна и једна од оних гел хемисака што су коштале долар ипо туце у Глоцу (Биг Лоцу). Видим да је његов лептоп на сивом мрежном каблу, ал' не знам чију сам то машину откачио да бих њега закачио, можда Ленину. Мислим да сам имао рутер, а ко зна, можда и довољно каблова (што је ваљда првина, увек ми је фалило каблова за свашта). Ту је и моја шоља са тасманијским ђаволом, кућни телефон, скенер, торте са цедеовима, и у буџаку хапеов штампач, Пионирово озвучење (оно од Берта) и под њим Змајчек. Све је ту.
Е сад зашто је он сео на моје место, вероватно да би се преко Цитрикса закачио на ЈуниЏуЕл, види се на монитору.
Реч „грубо“ (rough) се спомињала почесто, јер ем означава сирово (необрађено камење), ем се тако зове и његова апликација за тај део.
Наравно, он је ово себи нацртао као одмор - одсео у неком хотелу на риви, па се шетао, пијуцкао понешто, шацовао келнерице и шта већ. Ја бих ујутро дошао по њега па га одвезао у наш стан (осим овог једног кафенисања у бару код његовог хотела), па бисмо нас двојица пуно радно време провели баш радећи, осим паузе за ручак. Једном знам да је била пица, домаћа, такву вала никад није јео. (... 48 речи...)
Научио ме и нешто о Америма, што сам нисам дотле капирао. Тј, јесам знао али ми није допрло дотле да нешто урадим по том питању. Наиме, хтео је да купи америчку картицу за свој мобилни, ал' није луд да то купује на Менхетну, где је бар двапут скупље. Овде, у војнотуристичком месту а ван сезоне, мора да важе неке нормалне цене. Одвезем га до оближњег тржног центра где његов Тимоубл (мада сам чуо и тимобајл и још других варијанти), питамо имају ли такву и такву картицу, каже јок, то не држимо. Ја већ да кренемо даље, а он ми шапне „чекај, ово су Амери, само тренутак“, па се окрене опет продавцу и пита „а има ли у другим вашим продавницама, можда?“. „А да, има у оној другој“ и покаже на северни крај тржнице. А, да, знам то место, то је између Волмарта и оног места са бицикловима. Одемо тамо, купи он картицу и каже „видиш, то су ти Амери, одговориће ти само оно што си питао и ни црту преко тога. Мораш да знаш како да питаш, иначе неће ти добровољно рећи.“
У јеботе... па код нас и кад ради код приватника, ма и кад је сам власник продавац, па ако нема нешто послаће те код комшије прекопута који има, нек му је то и најцрњи конкурент, јер хоће да учини муштерији. А овај неће ни да спомене други дућан своје фирме, јер није за то посебно плаћен.
Спомиње се: Александар Расков (Сале), Болдижар Барваи (Болди), Гери Брендивајн, Давид Краковски, ДБА, Змајчек, Јелена Средљевић (Лена), ЈуниЏуЕл, Мохан Мерчант, Реџиналд Бертон Кејп (Берт), тозна, на енглеском