01-IV-2004.
Фотке за вечерас су под другим априлом, ал' тад сам био у возу, дакле мора да је било вечерас. И ево, пише Гери: „Надам се да је код тебе све у реду. Иди види Мохана, он чека да га зовеш и извешће те у добар провод, а и њему ће добро доћи“.
Испало је да тај мали хотел Рамада на Лексингтоншкој држе (и плаћају франшизу за име) нека индијска породица, и да се цео крај зове „мала Индија“. Као што има и других малих земаља другде по граду. Кад се појавио на улазу у хотел, само ме питао „северна или јужна Индија?“, а разлика је као и код Европе - северно је мекше и блаже, јужно је љуће и зачињеније. Јужна, наравно, а то је само два ћошка од хотела.
Пиво, по његовом мишљењу, није право индијско, већ су га американизовали тј разводнили (као у Амстеловој реклами: „није довољно лајт*? - само додајте воде“ па изручи канту преко кригле). Али клопа је, каже, оригинал, и врло је слична нашој. Све укрчкано, са запршком, ма гулаш другим средствима. Све има неки другачији укус, много непознатих, чудних зачина, а у збиру делује нашки. Врло чудно.
Била је и кугла хлеба, масног као наша крофна, величине скоро дечије лопте и исто тако празног - пробушиш и издува се, а укус је баш негде између лангоша и крофне. А јесте хлеб.
Не знам ни које је месо било у томе, могло би бити свашта, па и морскетина (в. Кућни), све са разним поврћем, а ко га зна, можда и воћем.
У бакреним пехарима је хладна вода. Вероватно за хлађење уста ако је неком сувише љуто, ал' мени није требало, ово је онако средње љуто. Ал' све скупа врло добро, могло би ово опет.
Спомиње се: Гери Брендивајн, Кућни речник, Мохан Мерчант, на енглеском