Дошла ми је у посету, за викенд. Био сам уредно најавио, и наравно добио суботу и недељу слободно, са све објавом, с тим што сам ипак морао да спавам у касарни. Мислим да је то било за викенд око 12. а можда и претходни. По времену се не да закључити, на мору смо, увелико је још лето, нигде ни облака. Ма сунце ме огрејало. Штета што сам био у униформи, откад нисмо били сами на мору...
теча Кића је радио у војном стамбеном предузећу, као столар, и изгледа да је у Шибенику фалило таквих, пошто је већ не знам који пут долазио овде да ради. Оправљао је врата, прозоре, кухињске ормариће и којешта по војним становима. Био се сместио код неког пуковника, на пола пута између моје касарне и железничке станице, у некој новоградњи, ваљда други спрат. Судећи по презимену, пуковник је могао бити и Далматинац и Личанин. Он нам је био јатак.
Отишли смо право тамо, да се упознамо са човеком. теча Кића нам је одмах дао задатак, да одемо на пијацу и набавимо шта треба за ручак, на који се, наравно, сам позвао. Добро, ајде, само да смо негде. Купили смо и некакве патике, сличне опанчићима, за Горану, каже да ће ваљати да се одржи контакт тако, да зна да је то од тате.
Немам појма шта смо радили и где смо све били та два дана. Знам само да су после ручка и теча и пуковник и жена му нашли некакав разлог да буду негде другде. Знају људи како је.
Донела ми је и фотке које је урадила. Знала је цео поступак, чак је сама смућкала и ИД-19, ма све како треба. Одличне фотке, и како видим и оно купатило и кујна што смо направили, све одлично ради и добро изгледа. Го је слатка и преслатка. Ал' јебига, остало ми је још скоро триста дана...
У недељу сам је испратио на онај вечерњи воз.