Ово је у енглеском издању било нужно, као објашњење. Међутим... испада да треба и овде.
Прво, новоградња је скоро свуда, осим на Новом Београду и Лиману, била по четвороспратницама. Што четири спрата? Па, пропис вели да за више треба лифт. Приземне куће се нису рачунале у новоградњу, ни кад су биле нове.
Живот у кући и живот у стану се разликују као дупе и око. Кућа има и башту, авлију, травњак, шупу, таван, можда и подрум. Стан у новоградњи има само собе, пар квадрата балкона, и можда још толико простора у заједничком подруму (у који свако може да провали). Територија се завршава на улазним вратима - ван њих, ту је степениште са светлом на кратком аутомату, ваља шкљоцнути прекидач на свака два спрата иначе наступа мрак. Тунели за ђубре се нису уграђивали до седамдесетих (а често их нема ни у каснијим зградама), па носи све то доле. У раним издањима (нпр. Ружа) није било ни централног грејања, него носи угаљ из подрума. Поштанско сандуче је, наравно, код улаза, па ако је било шта иоле дуже, деца ће то извући. Или ће га поштар исавијати да га угура, нема везе што је унутра лонгплејка.
А ниси ни власник. Имаш станарско право, стиче се са пет година становања, а после не могу никако да те избаце, чак ни ако не плаћаш кирију, која је ионако била симболична. Пошто ниси власник, ни не одржаваш, него кад се шта поквари, а кварило се, чекаш да стамбено предузеће пошаље мајстора. Некад је зграда имала хаузмајстора ака настојника, који би радио све што уме, а за то би имао стан у приземљу (то је нпр теча Кића био једно време).
Али сви су хтели да живе по становима, јер је било у суштини џабе. Струја и кирија су коштале подједнако мало, одржавање укључено, са све чишћењем степеништа. А и зидови су, бар у почетку, били пуни па се комшије нису много чуле (осим 25. маја где су открили лепоту гипс плоча; већ следећи блок има опет пуне зидове).
А онда су деведесетих распродали те станове станарима по блентаво ниским ценама. За износ негде колико кошта бензин за кола за један до шест месеци је могао да се откупи стан. Шашаво, сто марака, петсто марака... често су имали скупља кола него што их је коштао стан.
Ни као кућевласници се ти станари нису много променили. И даље нису научили да чисте снег, нити их је град кажњавао ако то не ураде - што правим кућевласницима вала следује.
Примедба 2022. (након што сам споменуо како су свуда исте, в. 25-I-1996.), о стилу градње. До негде раних шездесетих, све је то изгледало исто - како у Варшави, тако у Новосибирску, Софији и овде, све исто као на Ружи, мада су и тамо само прве четири зграде такве, оне касније зидане су веселије; слично је и у Дунавској и на Малој Америци, прва тура сивило, онда удри у весеље. То откако су се наши и у том делу одвојили од блока. Већ Леснина, грађена током шездесетих, има и мало архитектонских фрцокли и није сва сива, она избочина са логотипом Леснине је од фасадне цигле, и непарни спратови су много светлије боје (не баш, сиве) од парних; 25. мај и цео Багљаш су нешто скроз другачије. По источном блоку сам слабо виђао такву архитектонску екстраваганцију; на фоткама на Панорамију и касније на видојима о лудим Русима у саобраћају се види да има и шарених зграда и у Русији, али то је све прилично ново, грађено у овом веку, и још увек равних фасада. Код нас је то било много живописније.
Код нас нигде нисам видео новоградњу као што постоји у САД, да су станови поређани као собе у хотелу, и да имају заједнички ходник дуж целог спрата. Ту се нешто уштеди на степеништима и можеш да уђеш на један улаз, попнеш се на неки спрат и изађеш на други улаз (е сад је питање да ли је то довољан број степеништа - немам појма, био сам само једном на таквом месту, а оно што сам видео по филмовима ми не даје одговор на питање да ли то раде и где има више од два спрата). Код нас су новоградње, не знам за било који изузетак, један улаз и тачка, а између станова нема ходника, само окретиште око степеништа. Дакле између 3 и макс 6 станова по спрату за један улаз, и увек је куд си ушао ту и излазиш.
Можда ми је узорак мали, вероватно и јесте, али код нас стварно никад нисам видео тај распоред у стамбеним зградама. Можда у оним зградама са становима око авлије, ал то је све из XIX века и са почетка XX, а и ту су станови на спрату повезани терасом, не ходником.
Приупитао сам на Бурундију док сам ово писао, и кажу да има таквих и код нас, градило се тако понегде шездесетих и почетком седамдесетих, и по 50 станова у ходнику, имаш осећај да живиш у хотелу или на железничкој. То је онда напуштено. Рече Јанош Винету „Све зграде су надаље рађене са прогресивно мањом спратношћу, 10, 8, 6, 4, 3 стана по спрату. Што је мања спратност то је луксузније, мирније и присније, сви се знају у згради (ако тако желе наравно).“