13-IX-1999.
Грег ми је још у Будиму дао брошуру са упутством за полагање америчког возачког испита. Која смејурија, па толико се код нас тражи за тзв. керећу дозволу... оно за мопед који не иде брже од 25км/ч.
Поподне ме одвео до ДМВа. Имају тај систем да узмеш број па кад прозову твој број. Брзо сам дошао на ред. Тест се полаже стојећки, за мониторима на пипкање. Од 24 питања трефио сам 22, она два су била нека растојања у стопама. Те царске мере ће ми доћи главе једном.
Практични део сам полагао на Греговом Сабу. Фин ауто, мењач лепо клизи, чак ни имитација дрвета на табли не делује кичасто, погођена је нијанса. Испитивачица је била импресионирана како глатко мењам брзине, то се, каже, не виђа сваки дан. Једина замерка је што нисам скроз стао на знак стоп. То ће ми, рекох, полако доћи у главу, имам већ преко 25 година возачког стажа у Европи, где је обавеза да се успори до пешачке брзине, довољно да се добро осмотри ситуација и продужи даље на своју одговорност. Ако направим нешто јер нисам стао а требало је, крив сам. Али сам треба да проценим колико споро и да ли треба да станем. Е, не, каже, овде морате да станете и кад нема никог. Доообро... Цео испит је био један круг око блока, ни два километра. Чак ни паркирање није гледала.
И сликали ме за дозволу и одштампали је одмах, у боји фотка, запечена у пластику па одозго ваљда и заштитни слој. Техника народу.
Сутрадан смо опет отишли до ДМВа, да преведемо Пужоа. Пошто је компликовано са поклоном, ово се води као продаја, за 1$, који му нисам платио. Тај пежо је био задружни коњ у женином ресторану, ал' је био велик, удобан, пали, иде. И аутоматски мењач, истина само тробрзинац, ал' иде глатко. Стигао нам је са керећим длакама, мрљама од кафе и новчићима свуд по вратима и тапацирунгу, кожном или од доброг лажњака. Пошто је станични вагон (по нашки караван, што је исто глупо), имао је поприличан пртљажник. Пета врата су одавно изгубила опругу, па нису остајала отворена, него се користио комад летве 2х4 (цола, што је у ствари 1,5х3,5 цоли, јер на то иде пола цола гипс плоче) да их подупре.
Боја... срање, сребрна. Тако се код нас фарбају сулундари. Ал' јебига, то је у моди, ваљда ће скоро да прође. Поклоњеном коњу се у зубе не гледа. Тј ово је било „да можеш да долазиш да радиш“. А коштало га је скоро ништа, отпис, ионако је било време да се узме нешто ново и избије из пореске основице.
На фотци је Лена, на хауби тог Пужоа, на паркингу иза Зиро Дистанса. Не знам зашто смо ту свраћали, ваљда да убијемо време до биоскопа. Ово је снимљено ваљда тек средином октобра, кад сам се дочепао малог Сеика. То што изгледа плав, то је због плавог сата, ово је у сутон. Сив је па је сив.
Пошто је ту мотоцикл, вероватно је и Лари био у дућану.
Сутрадан, Јози:
Први утисак: мирише на море, иако до обале има три сата вожње. Увече је баш топло, мајица је сасвим довољна, иако смо неколико пута пролазили кроз пљускове.
Слика засад нема, док се не ископа дигитална камера - сви знају да је ту негде, али није још време да инсистирам на томе.
Со, леп поздрау
п.с. кафа је нешто тања, филтеруша, али се пије навелико. Може и тако, није доста лоше.
Све то нам је невероватно, а могу замислити како ли је тек вама.
Како је било са пушењем? Да ли си успео да запалиш успут коју цигарету? Минимакс је овде провалио да је на целој територији државе Њујорк забрањено пушење (а у вези са госпођицом Левинском).
Смештени смо засад у хотелу преко пута од фирме, ја сам као на послу (у ствари се упознајем са момцима) а девојке су у шетњи.
Зар опет прекопута фирме? Надам се да није тамо и баба Илонка (или се у тој земљи баба Илонка другачије зове?). Пиши мало каква је то земља какви су то обичаји. Што би рекао Астерикс: јесу'л шашави ти римљани?
Моји, пак, јављају да је навраћао Штева и „помогао да прочитамо твоју поруку“. Поздравља нас и Џенк из Канаде. Управни одбор АманБреа увелико нешто расправља, организују се. Волтер шаље себи маску за преглед докумената, ваљда зато да би нешто радио код куће.
Имејл Палију
то сам се био првих пар сати у петак ујутро користио Волтеровом машином, док нисам упецао хардвераша/админа и рекао му „ја још не постојим, а волео бих“. Нисам га пустио док нисам угледао шђжчћ на новом Дел 333 Целеру, 128М, диск омањи, 6Г, монитор засад 15" док не распакује нешто од 17" (ипак је био петак :)... Еркондишн пичи, тако да ми се ни не пуши - напољу је врућина, а преконоћ је таман за шетњу.
Чак се и Шкрба јавио кратким „Стигао? Ситуирао? Сместио? Смирио? Прорадио?“.
Трикси: „Мој ИСП је у чабру откако је гром спалио електричну подстаницу и спржио телефонску централу. Канда сам пропустила поруке о 'безбедном доласку'. Какогод, добродошли у САД!!!“.
Берт о возачким дозволама: „Кога год да питаш да ли возачки треба да је тежи, сви би рекли "да, бре, да већ посклањамо те будалетине са друма. Наравно, ја бих прошао из прве." Али америчко друштво би пукло, јер нема неког јавног превоза ни воље да се направи. А на постојећем возачком ретко ко падне. Мада, пао сам ја први пут, ментална грешка. Полагао сам вожњу у Мериленду на полигону Моторно Возилног Админа. Пошто није прави друм, више онако паркинг са чуњевима и пругама, није ми пало на ум да дам жмигавац или се осврћем. Са тестом није било проблема. Свеједно, лоше сам возио првих година, нисам ни сад нешто добар. Ни Алфа Ромео не газим до даске.“
Тог четрнаестог нас је Грег опет водио негде да видимо стан. Оно прво где смо били, у некаквом Харлему (а убише се од оригиналних имена), је симпатично изгледало, на падини, али је то десетак станова у низу, са заједничком терасом која изиграва и ходник. Све дашчара. Некако више могу то да замислим у неким тропским крајевима, ал' овде јок. Овог пута је нашао нешто што издаје неки његов пајтос, тј пајтосова фирма. Има око 120 квадрата, машине за судове, прање и сушење веша, шпорет, фрижидер. Има велик балкон и налази се на падини, у шуметини, мада није баш у дивљини као оно код Мег.
Пише Го неком другару: „Ове је супер. Све је огромно: путеви, продавнице, дворишта, купатила, пси, мачке, људи... Да, људи. Никад нисам видела толико дебелих људи на једном месту. Сви имају пара, па возе кола, дабоме да не иду пешке, а једу у огромним количинама,па није ни чудо.“
п.с. то што нам је мирисало на море, то је због комбинације борова, влаге у ваздуху (иако је ово управо пред крај влажне сезоне) и паркинга, које уредно прскају катраном, да не пуцају. У збиру мирише пријатно.
Спомиње се: АманБре, Беатрис Палмијери (Трикси), Волтер Бенкс, Горана Средљевић (Го), Градивој Јанкулов (Џенк), Градивој Шкрбић (Шкрба), Грег Рубентал, Зиро Дистанс (Зиро), Јелена Средљевић (Лена), Јошка Апро (Јози), Лари Артојс, Меган Марбург (Мег), Пали Бодор, Пужо, Реџиналд Бертон Кејп (Берт), Стеван Гарај (Штева), на енглеском