07-VIII-2001.
У недељу ујутро, после доручка, у шетњу. Испред хотела неки момак изиграва стојећег водича, има неки мали штанд, мањи него за кокице, и одатле дели брошуре и бесплатне информације. Каже, плаћа га град да се нађе туристима при руци. Занимљив лик, делује виспрено и чак штогод начитано, а свидели смо се и ми њему, па смо се напричали онолико, и наредних дана.
Изјутра и није тако занимљиво, једино што има да се види су шарени туристи напаковани за плажу. Чак нисам нешто много ни шкљоцао. А ни меморије нисам имао нешто много, ваљда једну картицу од 32М и ону фабричку од 8. Џаба га неограничен капацитет за производњу (понео сам пуњач!) кад је ограничено складиштење. Лептопа није било да се у њега сјури вишак, па сам цицијашио са шкљоцањем.
У понедељак смо решили да смо видели шта има да се види, правац плажа. Негде у време кад смо почели да размишљамо о ручку, Нина се пожали да јој није добро. Сунчаница. Одведе је до собе, није далеко, мало је морала да је придржава уз степенице. Картица неће да отвори врата. Пу! Смести је некако да седи у какву такву полухладовину, срећом има столица ту на одморишту, сунце бије практично паралелно са зидом. Оде до рецепције и испадне да су и нама распрограмирали браву заједно са гомилом других који су дошли само за викенд. Чему ли им служи рачунар. Напрограмирају је поново, оде, отвори и смести је да спава. Унутра лепо хладовина, до вечере се опоравила.
У уторак смо имали другу незгоду. Кад смо се вратили са плаже, Лена се оклизне у купатилу. Изгледа да је добро блебнула горњим делом леђа о плочице, и пар минута теже дисала. Зовемо рецепцију, они зову 911, појаве се ватрогасци (!) за мање од петнаест минута. Ништа хитна. Сви су они обучени за прву помоћ, а то што се зову добровољци... па, нису регрутовани, сами су се јавили да то раде и примају плату. Сместили су је на крута носила, што је пластична даска са узглављем и кајишевима, имобилисали јој главу, и правац болница, некаква Сентара. Возим ја за њима, стигнемо тамо, скину је са даске, и онда седимо цео сат у ходнику. Бука, одјеци, полумрак. Сваки час неко пролази од особља, ал' смо брзо одустали од разговора са њима, то жури и не зна ништа о нашем случају. Пар пута се појавио и неко са рачунаром на колицима - не лептопом, него озбиљном машином на сопствени погон, вероватно доле има неки акумулатор - и узме исте податке оба пута. На крају се, након сат ипо, појави и доктор, који ју је ослушнуо стетоскопом преко мајице (!), и закључио да јој није ништа. То није трајало ни пет минута. Као да нисмо и сами знали да јој није ништа, скроз се повратила ни пет минута по доласку. Навраћала је и још једна докторица и један медицински брат, исто по минут-два.
Касније нам је стигао рачун. Вожња 105$, преглед 165$ (или беше 165 и 205). Поређења ради, такси би коштао око 10$, а прошле године смо специјалисту платили 85$, овај је био обични општепраксаш.
А онда се испоставило да нисмо осигурани, јер Зиро не само што нам је закинуо четвртину плате за јули, него није ни уплатио здравствено за тај месец. Ово смо морали да платимо, иначе. Истина, послали су нам исти рачун још два пута, ал' ако смо луди нисмо блесави.
Спомиње се: Зиро Дистанс (Зиро), Јелена Средљевић (Лена), Невена Средљевић (Нина), на енглеском