Дошло време да се тури нова плоча у Змајчек. Отишао код Рилета и Нене, њихов момак (изгледа опет нов, нешто им се не задржавају) то уредно заменио. Можда сам овог пута однео кило ракије, знам да једном јесам.
Нису монтирали онај зверски хладњак што сам купио још пре пет година, наводно му одлази вентилатор. Ма добар је и Атлонов фабрички, мало је гласнији ал' није страшно.
Јесте страшно, издржао сам некако целу годину са њим. Истина, могао сам да узмем неки стандардни вртилатор од 80мм и да га заменим у онај стари хладњак, ал' не, оно ће испасти много боље, са два од по 120мм.
Бутирао пар пута са флешке у Убунту, колико да видим да све ради и који је редослед дискова, и да одређам који пасијанс на већем екрану - онако редовно под Пенџеријем имам само виртуелни линукс и не вреди ми да га развлачим преко целог екрана, сваки час ми нешто затреба иза њега.
У Фериверу, опет петљавина са стартним програмом, јер је у току још један покушај да се, за једну или две муштерије којима то треба, у трку прешалтује на другу базу, јер имају тако повезане клинике, где свака држи своје пацијенте, али се у ствари допуњују, па пацијент који је данас у другој у ствари буде у трећој, код њиховог лекара, али се и даље води у другој и у њеној је бази. Проблем је што се ту апликација штогод рестартује, па треба да знамо не само у коју базу се сад качи, него и која јој је била почетна, ког пацијента је нашла као туђег у оној првој, ма комплет срањац. Закомпликовало се на више нивоа, а то што је Јан то стартовање апликације замислио како га је замислио, није нимало олакшало ствар.
Поподне су сви четворо (Нина, Ендер и деца) отишли да посете Сузану.
Шеснаестог био Кончаров мајстор да прочачка бојлер. Опет је подесио пресостат да буде осетљивији, ал' не вреди, и наредног лета смо имали топле воде само кад је притисак баш баш добар, значи ништа од купања преко дана а за викенд још горе - пристао би да се укључи тек око 23, док је радним даном умео већ у 21:00.
Седамнаестог је Го јавила да су се преселили, Дотле су били код неког Стенлијевог другара, а онда је, док су још били овде, другар јавио да... има пичвајз. Она лепа, штогод Мађарица (видели смо је на сликама), га је отправила, он се спрема да мења посао, хоће да изда целу кућу. Онда је Стенли одавде, телефоном, преговарао са том бабом чији је оглас нашао, и успео тако преко баре да је обрлати и добије стан. То ће се надаље звати жута кућа, остали су ту годинама.
Деветнаестог смо их испратили на Сурчин. Мало смо дуже чекали, ваљда што смо кренули доста рано а кроз Београд није била нека гужва, па стигли добра два сата пре полетања. Јесте да тамо има игралиште за клинце, где су се обоје лепо забављали, али им је и то дојадило. Раја се још некако и скрасио са таблетом или чим већ, ал' Виолета је већ тада развила своју склоност да напросто одлута. А брза је и јака, и тешко ју је стићи. Трудио сам се да је стигнем без трчања, постојани ход дугим корацима ми је увек лакше ишао, ал' трећи пут ме скоро већ и мрзело. Ендер се, пак, није дао померити. Но, и то је прошло, опет смо сами.