02-VII-2000.
Опет на језеро. Узели и ту сезонску карту.
Седим на тераси са новом камером, дугим зумом са старог Линденблата и пред њим малим постољем од лего коцкица, кроз који провлачим старе негативе што сам понео. Изоштравање и није испало лоше, а боје је успео да дотера тек Гимп, десет година касније. Такође, на многим снимцима су углови тамнији, тј у позитиву светлији.
Фотка је из ваљда 1998.
Го је на Пивисисију, сликала се са својом другарицом Грузинком (симпатична, бар по фоткама). Што ће рећи да са морао да је возим тамо, па после назад, мора да сам изашао са посла сат раније. Ово би могло бити то вече кад ми је повратак трајао двоструко дуже, јер ми се маглио ветробран. Клима га охлади, а влага напољу је 90% и магли се споља. Усмеривач заглављен па дува само на стакло... Много касније сам пронашао трик да се клима у колима пали помало, да исуши ваздух, а и пребацио усмеривач другачије. Ово је било баш зајебано, ни брисачи не помажу много.
Мада, гледајући датум, данас смо сели у кола и отишли на брдо, у онај јабучар што је отворен за туристе, где нас је и Мег водила (в. 10-IX-1999.), па одатле гледали ватромет за њихов Дан борца. Ту сам укапирао и ког дана су крштене Смоки планине.
Седмог ми падне на ум да опет ослабим, исто акупунктуром као пре десет година. Понела је довољно игала, стерилисала их у рерни. Прво је морала да преведе проклете Фаренхајте у људске мере.
Не знам колико сам ослабио, али сам се царски опустио. Не умем да заспим на леђима, преврћем се, скоро увек спавам на десној страни - осим што под иглама задремам. Дубоко дишем, сви мишићи опуштени, чудо. Не знам да ли смо истерали свих двадесет сеанси, можда једва осам, свеједно је вредело. Било ми је боље. Није да ми је било лоше, нисам ни мислио да може боље. А може.
Спомиње се: 17-VIII-1997., 10-IX-1999., 27-VI-2000., Горана Средљевић (Го), Меган Марбург (Мег), на енглеском