19-XII-2010.
Св. Никола код мојих. Више као породична свечаност него некакав верски празник, јер сви ти свеци су ионако стари словенски кућни богови премундурени у одговарајуће хришћанске ликове, са штавише истим задужењима - овај је, например, заштитник путника и морепловаца. Требало би да је посна слава, тј да се једе само риба, ал' зајеби радњу, кева испекла гуску и замесила торту да се наједемо као људи. И ми смо нешто донели, мислим нешто прасећег. Једино што је вукло на верско је тамјан под иконом у бакиној соби, свећа (розе!) у старом свећњаку те флаша за ракију украшена неким брадоњом, сад да ли баш реченим свецем или неким од Немањића и Мрњавчевића.
Још је држао онај снег од пре неки дан, па је преко њега пао нов, чист бео, баш како треба. Од нас до мојих је увек постојала краћа стаза, ал' делом иде уз пругу, па је било зајебано за бицикл, јер се негде око надвожњака одваја слепи колосек, па ту треба прескакати шине. Но, за пешке није неки проблем, уз пругу је увек ишла добро угажена и пошљунчена стаза, шљунак ситан, скоро да је песак, ту је могло да се јури бициклом скроз од надвожњака па до моста.
Оћеш врага. Нема више стазе, то је сад све зарасло у коров. Нема више индустрије, нема радника који би возом долазили на посао, нема ко да пешачи поред пруге, природа преузела стазу. Тј било је ово зарасло и пре пет година, ал' онда је било кишно лето... истина, било је кишно и ово... ма, заборавили смо.
Срећом, нема ни возова, ретко их баш виђамо, па се може и тих стотинак метара пругом. Незгодно је што прагови никад нису на добром растојању за корак - ако двапут спустиш ногу на праг, трећи пут мораш између, на груб и крупан туцаник.
И Лена и ја смо понели по Фујицу, па са овог ручка имамо доста фотака. Од гостију је ту била још и С.П., кућни пријатељ. Њен муж је био добар другар са ћалетом, велики зајебант и све скупа добричина. Дете палог борца, буквално, отац му је погинуо крајем четрдесетих док су јурили банду - сад да ли четнике или балисте - па је одрастао код стрица, уз помоћ социјалног радника. Њих двоје нису имали деце, ко зна шта је ко од њих прележао. Он је умро око 1992. а она је остала сама у стану и закачила нешто са бубрезима па је доживотно радила себи дијализу.
Снимио сам и нешто видеа, у вегеа резолуцији, колико је већ Фујица умео, и видим да сам га измонтирао у Врћуал Дабу. То сам сад погледао, без звука... некако ми не иде да их опет чујем. Слике, и покретне, све океј, ал' гласови... некако би ми се чинило прејако да их сад чујем. Можда једном.
Хардвер на столу је чудна мешавина епоха - стаклена зелена тацна за колаче је стара сигурних осамдесет година, као и те розе винске чаше, то је још било бакино. Ови смеђи тањири су новији, ваљда из осамдесетих, ножеви још и каснији, али кашике и виљушке су још оне што су добили у сватовима. У чашама је ваљда последње од ћалетовог вина, или од нашег ортака (нећу да наводим име, превише га је и овако).
Салате неколико врста - и кисели краставци и паприке и руска. (... 31 реч...)
Ово сам сад склопио, из шест фотки што је Лена шкљоцнула. Истина, С.П. се појављује мени са обе стране, ал' то је ван овог... бар се види цела трпеза.
Шта тек сад примећујем: сви су зидови префарбани, стварно им је то неко урадио... али врата нису фарбана, ма и вишегодишњи трагови дима су још ту. Кева, истина, не пуши већ неко време. Па и оно пре пет година је била као престала, или бар престала да купује, завила би неколико комада дневно и то би јој било доста.
Хлеба, нормалног, више нема. Остало је само ово бијело говно, од теста за кифле, без душе. На свашта ћемо се још навићи.
После је дошла и Зана, на колаче. Лепо је порасла, биће од ње риба ипо.
Спомиње се: Зана, Јелена Средљевић (Лена), Фујица, на енглеском