27-III-2011.
Изјутра причали са Гораном - њој око поноћи - и није више на истој адреси. Преселила се код Стенлија. Рикарда више није занимало да буде ожењен, открио је пре пар година да је геј, има дечка у Ванкуверу.
Стенли делује зглаван лик, забаван. Он је хардверско/мрежни гуру код Патка Даче (тј ВБ Игара), и власник је поприличне кућерине. Има станарку са све кученцетом, ал' она ускоро одлази.
Шкљоцнуо сам неколико са њима (пуше!) преко скајпа. Онда сам се пар сати касније чуо са Нином и Рајом - или је то било поподне (нису се очувала времена) или увече, па смо причали и сликао их. Скајпов деловодник тврди да је то било око 20:00 што је немогуће, а и њој кроз прозор, источни, допире превише светла, мора да је тамо било ближе подневу.
Ево сад док пишем, гледа она те слике па смо сложили времена. Изашла је из болнице око десет (по источном), кад ју је доктор пустио (невољно, јер тако би волели да јој наплате дан више). Сећа се да више никад није обукла ту мајицу са великим лептиром спреда, јер је то налепница па се жива испрезнојавала док су је шили.
Тако да је ово било око нашег заласка, а онда сам нешто тих фотака послао мојима, и после тога је било још можда десетак таквих имејлова са хитним фоткама. Откако можемо да се чујемо кад хоћемо, имејл остаје само за такве хитноће. За све остало, флешку у џеп и на бицикл.
Увече журка, Боби је осамнаест.
Ухватили смо бус до тамо. Кафана је близу њихове куће, једна од оних које и нису редовне кафане, нема ту промета да се држи стално отворено, него се договори са газдом, и он зе то вече ангажује келнерај и кујну. А добро је скоцкано да делује старински, са све видљивим гредама и луковима и којекаквим бајаги гредама, иако је све ново. Нас су посадили уз каљеву пећ, коју су баш нагазили, па ми је брзо била вишак и јакна и џемпер, а после ми је требала јакна, да ме штити од јаре.
С нама за столом су били Ома, Вишња, родитељи Бобине девојке (исто Вишња), и један чича, програмер из прве генерације, од оних што су још почетком шездесетих радили на чувеном ЦЕРу у водоторњу, који је био сав у транзисторима и сноповима телефонских жица. Од њега сам чуо занимљивих причица, штета што нисам испоснимао. У дну стола је седела и прва комшиница, баш онако мило створење, а њен муж је баратао повеликом видео камером. После је намонтирао све то у комплетан цеде, ал' нисмо добили примерак.
Та Вишња је онако баш слатка, плава, плавоока, ведрог лика, а и родитељи су јој симпатични.
За главним столом су седели Боба, Силвија, Вишњин син и ближе друштво. Арпи је седео час са нама, час са овима, час са онима, изигравао комплетног домаћина. Имали су и неку музику, портабл бенд, један на синтисајзеру ради све, једна певаљка, један певач, па на смену. Пичили су, наравно народњаке, турбо фолк, шта сам па могао да очекујем.
За фоткање сам носио Лениног Фујицу, мали је и стане у џеп. Не знајући тачно колико му добацује блиц и како ће да се носи са тамошњим килавим светлом, подесио сам да сваки снимак уради и блицем и без. Добро је испало, не баш славно ал' се бар све види што треба.
Ту смо штогод успели да се урадимо, помогла је и та пећ. Штета што никад нисмо видели тај цеде, јер је овај изблиза снимао кад смо се нас двоје распиштољили, јер смо за себе славили што смо баба и деда, па кад је дошла музика да пита јел имамо музичку жељу, ја наручим „кад чујем тамбуре“. Први пут у животу и шире да платим музику... није нешто, ваљда евро или два, а кад је дошла она строфа са „господин професор сео је на прозор“, овај је уредно испоснимао како се певач нагао до мене па сам се драо у микрофон заједно са њим.
И то би то, ваљда нам је неко позвао такси да се вратимо кући. Помогло је све ово да нам се све слегне у главама, сад смо се и званично осећали као баба и деда.
Спомиње се: Арпад Гунароши (Арпи), Вишња, водоторањ, Горана Средљевић (Го), Добривој Гунароши (Боба), Јелена Средљевић (Лена), народњак, Невена Средљевић (Нина), Ома, Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), Рју (Раја), Силвија Умљанић, Стенли Бергер, Фујица (Фујица), на енглеском