09-VII-2012.
Трећег смо купили климу у оном дућану „Ало, ало“. Исту као и све остале, мање више. Тип ми је дао и визитку свог пајте који то монтира, ал' реко нећу њега, имам човека. Ћале ми препоручио свога, који њему одржава, па што да не.
И дође тај увече, са помоћником. Све су урадили до 23:00 - журио се, жена треба да му се породи до јутра, па ће сутра бити штогод заузет. Успут, у разговору установимо да је он ишао са Гораном у разред у основној.
Ал' клима никако да проради. Крене и одмах стане. Хммм... нађе он кривца из цуга: кинески кабл. Донесем свој, што сам сам правио, од ваљда 30м, и гле проради одмах. Осим што не може да се подеси, сад неће даљински. Е, каже, послаће једног сутра да провери тај део.
И стварно дође тај, и одједном проради даљински. Како си то успео? Па гледам који дугмићи раде који не, па претпоставим куд иде пукотина, пукла је штампа, и савијем га да саставим контакте. Хоћете да вам неко донесе нов даљински или ћете да одете по њега? Брже ће бити ово друго. Урадимо тако и ево десет година како та клима ради, уз само два мања кикса. Једном је кренула да врти све што уме, сваких пет секунди пређе на следећи програм - греје па суши па лади па дува па греје... Дође Мића електричар али ни он није знао шта би то било па је звао колегу електроничара и на крају закључимо да треба одсећи прекидач који укључује аутоматику, тај је залепио. Други проблем је био кад се, у влажно лето, неки инсект населио у крај црева за одвод кондензата. Било је теже то наћи - напољу, ноћ, комшијина башта. А кад смо га нашли, ишчачкали гранчицом, накупљена вода то испрала, готово.
Шестог дошао Тревис. Тј прво је дошао код Лене у Београд, па су онда дошли овамо, бусом.
Дипломирао је тај МИТ, па се онда, држећи се америчке академске традиције, запутио по Европи, да мало види света. Пошто се знамо, испао је натпросечан Амер, те му се Европа не завршава негде око Беча, био је свестан да има нечега и даље на исток. Мало се подгојио, мада каже Лена да је он у ствари увек био такав, него је био у мршавој фази ту око матуре.
Учили смо га да једе супу. Напросто никад није морао да савлада вештину са кашиком, ни то како покупити последње две-три, ни како наватати резанце. Нама је то толико нормално, да сам се у ствари забезекнуо што имам толико година а први пут видим неког ко не уме.
Седмог били код ћалета, јео кајсије право са дрвета. Помагали ћалету да обере. Опет му је родило као блесаво, подупирао је гране на бар двадесет места.
Осмог је пре подне направила пекмез од кајсија, за толико нам је родило (или смо донели од ћалета?). онда смо ручали у Банатској кући, да Тревис мало стекне шири увид у нашу кујну. Посебан пиш је био овај део јеловника, где смо објашњавали шта је хемендекс а шта бекендекс. На крају смо чак узели и резанце с маком, да види и то.
Деветог решимо да одемо на вечеру, поново ради оно код аутобуске. Истина, није нам се свидело презиме власника, исто је као и оног идиота из суседног села што је на неку фору испао трули богаташ а добрим је делом неписмен, и тренутно је на робији због производње ракије са поприличним процентом метанола, од чега је умрло четрдесетак људи. Ал' ајде, можда је презиме случајно исто. Место није лоше, локација у ствари идеална, улица је ту широка педесетак метара и између столова и друма има поприличан травњак, могла би кошарка да се игра и да још буде места за публику, те саобраћај није сметао. Пило се црно пиво, добро. Клопа исто није била лоша, класичан роштиљ, све океј. Е око треће чаше каже овај нема више оног пива, него ето за Лену и Тревиса има а вама ево вршачко црвено. Нисам никад чуо да и то постоји, ајд' да пробамо.
Око 22:30 сам снимио газду како спава поред свог пива за суседним столом, већ смо му тад били једини гости. За четврто пиво су ово двоје већ отишли кући (није далеко, километар ипо), а нас двоје нисмо тачно ни осетили кад нас је дркнуло. Ту нешто није у реду, да се овако урадимо од четири пива и то уз добру вечеру, ајд да је на празан стомак па и да разумем... нек је и црно и нек је и мало јаче... исплатим цех, мислим да ме није прешао за више од 3-4 евра, колико год да сам пијан још увек умем да стојим и рачунам. Затвори он и оде, а ми останемо да седимо, чаше ће да покупи сутра, ако их неко у пролазу не однесе.
Нешто сам покушавао да фоткам бициклисте у пролазу, возе тротоаром јер том улицом тутње осамнаесточкаши, сви они што неће да плаћају путарину кад иду преко Новог Сада. Откотрља ми се поклопац од објектива, одем да га покупим, ех упао је иза живице. Ту већ крену проблеми са равнотежом. Сагнем се да га подигнем и звекнем челом о онај зелени тепих. Тај има одлично трење, одерао сам се баш добро. Успем некако, на концентрацију, заноси ме на једну страну а ја се нагнем на другу, да се искобељам одатле. Онда она баци пеглу. Па јеботе нисмо бацали пегле још од осамдесетих, шта је ово. Падне и она, па је придигнем некако, све пазећи да не паднем и ја поново.
Успем некако да зовем такси, нит ме служе очи нити прсти како треба, ситни су дугмићи на нокли. Дође и одбије, шта ако се исповраћамо на седишту. Ајде добро, могу ја да кажем да нећемо, ал' ко ће веровати пијаној будали, ја први не бих. Зовемо Лену, дође она бициклом. Ту се одгегамо кући, све придржавајући се за бицикл. Од шетње се штогод и отрезнимо.
После је причала како је видела да овај отвара лименке гваране и сипа у нешто. Ко зна шта нам је смућкао. Није да није имало укус пива, ал'... ма, тровач.
И није битно што смо се зарекли да никад више нећемо код њега, нити из његовог киоска негде на магистрали, јер је ионако убрзо затворио. Локал зврји празан ево већ скоро десет година.
Спомиње се: Банатска кућа, Горана Средљевић (Го), Јелена Средљевић (Лена), Мића електричар, Нови Сад, нокла, пекмез, Тревис Далтон, на енглеском