Јуче Лена уредно слетела и стигла кући. Склониле јелку, најзад. И успут пробрале оно брдо дечије обуће, ту је већ пола премало.
Деца нешто нервозна, није права зима. Некако ми се чини да је у Вирџинији било хладније него сад овде.
Деведеспрви френдз парти, код Борчета. Претходно вече сам звао ја њега, да не бих дежурао са телефоном да ме не промаши, јер и даље не звони кад је успаван, нашао га, био је у Жабљу (разведени отац његовог старијег унучета дошао из САД па је он био превоз за повратак) и ко зна кад би звао. Мислио сам да узмем дебљу јакну, јер је падала нека кишица, ал' јакна је од среде остала у колима, а кад смо кренули видим да је киша стала и да је још мање хладно него прошлог понедељка. Свеједно, довољно хладно да ми се није пушило напољу, зебли би прсти, па сам је сачекао у предворју Лидла док је куповала вино. Кренемо даље, и нешто ми се учини да ми је вибрирао телефон. Извадим, погледам, ништа. Онда укапирам да ми се то закачаљка од цибзара на јакни таре о шлиц, слична вибрација. Кад оно звони ми телефон, исти онај звук авана из 2019. Зове Драгана, каже кренуо је Борче по њу, па сад ко буде бржи. Испало је да су били бржи за само два-три минута, јер кад смо звонили да нам отвори, још није био у стану; на степеништу је био мрак, значи већ су били на бар трећем спрату, прекидачи покривају само по два спрата. После каже да су нас чули са степеништа, били су већ надомак стана. Ми смо сачекали да неко наиђе - зубар у приземљу је управо затворио радњу и изашао.
Драгана рече да се фрапирала што је успела да ме добије на мобилни. Па, још није било прошло два минута, није се још успавао...
Пио се тутифрути из 2019. (неким чудом сам утрефио флашу на којој баш то пише), па после розе. Опет је ситно исецкао кромпир за око ролованог пилета, а изненађење вечери је била салата од сусама (добра идеја, и добро испала, осим што га је мало претерао са павлаком и крем сиром) и, пај сад, китнкес. Оно, могао је још да га укрчка, овако је био чак нешто ређи од мармеладе, ал' укус је трефио. Разговор се шетао у цик цак, онако билијарски, о свему и свачему, чак и о, укратко, брљоткама у рачуну око оних 13,8 милијарди година старости свемира, овог пута са додатком о разлици између свемира и простора, која ваљда ни не постоји, тј то се не шири него се ствара и тамо где га није било, ал' такође и још је испало јасније како је тог познатог у ствари мање него што се мислило, јер је ем теорија по којој је требало да се ширење успорава очигледно оповргнута, ем је прорачун пречника свемира управо одбачен јер се заснивао на претпостављеном времену пута брзина ширења, а та брзина је сад испала променљива, а функцију по којој се она мења имамо само у неколико тачака у интервалу од последњих неколико деценија, даље се звижди.
Део приче је било и то како се ми полако спремамо да останемо сами. Одокативни план је да се сачека крај марта, негде после Рајиног рођендана, да се не путује по зими а нама таман креће башта. А и имамо сто планова шта да радимо.
Једна расправа је одмеандрирала у очекиваном правцу. У неком тренутку споменем како је во оно времја био обичај да свако у бенду има свој соло, па цитирам Ијана Андерсона и „нарочито бубњарски соло је умео да траје... данима“, па споменем „Па шта онда“ и како је њихов бубњар једном ухватио да бесконачно солира на Сузи Кју, ови се већ спаковали, однели му пола бубњева, а он још лупа и ништа не примећује, пришао сам му на метар и шкљоцнуо и он ништа, урадио се и пичи. И онда испричам како је био неутешан оно једном (16-IV-1973.) кад сам био код њега, јер му је мачка пала кроз прозор... и онда јебеш солаже, крене прича о њему и његовој првој и другој жени, које њих двоје познају, и које су прилично најебале од њега, није их тукао ал' им се усрао у живот. Прва је збрисала на време, а са овом другом је имао и сина, па је онда он бацио кашику а син испао исти отац, диловао дрогу, робијао... И онда се ту не сећам једног дела, ал' прича је даље скренула на С.Л., из мог краја, ону што је члан суботарске секте и има петоро деце, од чега једно са неким чланом секте у пропутовању, остало са неким Л. исто из краја (споменут је овде, једном), не знаш ко је од њих двоје опиченији. Најстарија ћерка јој је чак и ишла са Гораном у разред, сећам је се са неке школске приредбе... И онда пола сата како се С.Л. појавила, након што још од деведесетих била у Холандији, пред Шантом, а наишли Борче и још један, и са њом била извесна Ванда, наводно риба генерације 1953. која је такође збрисала некуд преко, па су се издиванили уздуж и попреко (дежа ви, све смо то већ чули прошле године). Шест пута сам чуо да је Борче ту Ванду видео само тај један пут, и да је (и ту сам осећао да мисли да ће да нас запањи тим) није видео никад ни пре ни после, и да С.Л. нема никаквог контакта са својом децом тамо, осим једне ћерке са којом има повремену „административну везу“ - тај део сам већ једном био чуо.
Сви смо пили вино, с тим што је Драгана одбила да се придружи за трећу флашу... па онда ипак мало да проба. Хтела да кренемо још пре поноћи, ал' испало да смо ипак ухватили такси у пола два. Брбљив неки, новајлија, ал' успео сам да му објасним у три речи куд да прође да стане тачно испред Леснине, да она изађе и има што мање да шанта до стана. Не хода баш најбоље, глежањ јој је отечен, ал' каже нашла јој сестра праве сељачке вунене чарапе, и мислила је да ће то да гребе и сврби, но за сат се навикла и баш јој прија. Ал' тек је трећи дан, па ћемо видети, можда и помаже.