Ових дана смо слушали локални радио, јер је био најбољи. Нова општинска власт је разјурила Еспеесов кадар и поставила млађу екипу. Они су, наравно, једва чекали да се покажу, и одмах се видело - не само другачије вести, без еспеесовског лакирања, него и нешто Бибисијевих вести (на српском), а касније ноћу боље музичке емисије. Сама текућа музика ме никако није привлачила, али осећај је био много бољи.
Последња два сата суботом је ишао џез. Диџеја су многи знали, истина никад га нисам срео, и пуштао је такозвани киселински џез. Што је, по мени, највеће срање што постоји, насумични одломак од пет секунди се врти у недоглед. Ал' то се вртело тих месеци.
Једно вече читам нешто (на папиру или екрану, ко би се сетио) док је то ишло, и тип каже „е, не иде овако, емисија нам нема име... па дајте предлоге, па ћемо да организујемо гласање, а Зелено је за победника обећало пицу за двоје“.
Минут касније Нина, лежећи на каучу (тј Симповом троседу), каже само „џезва“. А? „Џезва, да се тако зове емисија“. Важи... окренем студио и изнесем предлог. Било је и других кандидата, али очигледно се редакцији свидело баш ово, навијали су за то. Не знам колико су намештали, можда су звали другаре да гласају. Питали су и нас колико нас има у кући, аха, добро, то је пет гласова...
Негде наредне недеље узмем трабанта и одведем Нину на ту пицу. Не у Зелено у позоришту, него оно друго, у другом епицентру ноћног живота. Истина, по дану.