12-X-2003.
Џејк се некако сложио да ме пошаље на вилфест у Милвоки. Чини ми се да се ишло и њему, ал' није могао, гужва. Те сам јутрос сео у Королу, отишао на ORF, и оставио је тамо на паркингу.
Нема трага мојим картама, мора да их је прибавила С.В., катица за све у Ориону. Зато не знам где сам прво преседао, вероватно у Дисију. Други пут је било у Детроиту, што је био баш видик. Прво је авион морао да кружи неко време док ухвати реда за слетање, па сам се нагледао бивше индустрије. Рђа, рђа и зеленило између.
Сам аеродром је невероватан - град који се распада има тако пицнуту зграду, са чак маглев трамвајем који иде као чунак (ака шатл) с краја на крај, без кривина - и то на спрату. Приде има и овај водоскок са испрограмираним дизнама, па баца кратке штрцеве, што сам некако и успео да ухватим на снимку, али је шарена позадина па се и то што се у ствари види, баш и не разазнаје. То ми је био први такав, после их је већ било свуда, добра фора па се лако продаје.
Кад сам стигао у хотел (можда још 11. увече, бар је такав датум на фоткама - зачудо, Агфа је имала ексиф информацију унутра, али и то не баш сваки пут, неке касније камере нису никако), још док сам попуњавао формулар за регистрацију, дохвати ме Кети Паунтни да ми покаже чудо невиђено, видео „фокс је магија“, где сви понешто певају, па је неко од тога сложио видео. То траје можда минут-два, и за то време се изређају буквално сви, и Триша и Питер (ал' нису дошли) и Крејг и Мајк Ливи и Барбара П. и обоје из ВУМ и МТВ и Даг Хениг и Пол МекНет и Кристин, и наравно, Вил Хенцен лично, као домаћин и организатор конференције... ма нема кога нема, што је испало урнебесно смешно, и сви се одричу свог учешћа у томе. Ал' морао сам то да видим...
Испало је да имам собу за себе, негде на трећем спрату, но већина је била на петом. Хотел је у квадрат, са огромним празним простором у средини, и стакленим лифтовима која гледају на ту празнину. Једном сам се зајебао, било нас је превише за лифт па сам покушао да сиђем скроз доле степеницама, и наравно, дух Илије Чворовића је затворио последња врата, нисам могао да изађем у фоаје, па сам морао да идем један или два спрата узбрдо да бих дошао до неких која су пристала да се отворе... и онда чекао лифт да сиђем.
За свечано отварање је одржан овећи скуп на коме су говорили неки од стране домаћина, Калвин Сја (или Хсиа, зависи колико је глув онај кога питаш) из Мали мекани, тачније из фокс тима, и неки Ерик из првобитне екипе која је фокс и написала, изашла му књига о тим јуначким годинама, кад је тадашње програмерско чудо настајало у неколико канцеларија изнад самоуслуге негде у Охају. Књигу сам купио, а Кети Паунтни је добила бесплатан примерак јер је неко провалио да јој је рођендан па је кућа частила. Баш сам седео са њом кад су је прозвали. Како је њу било бламота, оно цела сала од двеста људи гледа у тебе.
Кад нисмо били на предавањима (а држе их, као и иначе, колеге... неки су ме питали што ја не држим нешто, ал' јебига, никад нисам волео ту припрему за час), у паузи пре и после ручка и вечере, углавном се седело око тих столова за ручавање, по двоје-троје буље у исти лептоп и разабиру се око неког проблема или показују једно другом шта су то радили.
Сала за ручавање је била велика унутрашња тераса над приземљем, а око ње су биле сала за предавања и изложбена сала, где су разни имали штандове - Роб МекБлим из Еберга (жена му је ко авион, како је такав смотуљ ухватио такву рибетину никад ми неће бити јасно), зрикави Рич Симпсон и његов невероватни генератор извештаја... а, код њега морам да станем. Показивао ми је шта ради, и како од свачега може да направи извештај. Снимио сам неколико фотки ту около, дао му картицу из фоткалице, он ископирао тих последњих неколико, и истог минута сам видео те фотке на екрану (не само на монитору, него и бачено из пројектора, види слику), у педееф верзији извештаја. Она фотка горе се и види ту негде на пројектованој страници, почетак другог реда. Покупио вилицу са пода и нестао... јеботе који цар. Каква ћу чудеса још видети.
Били су ту и ВУМ, обоје, чак су скупљали визитке па ће пред крај она да извуче једну, па чију извуче тај добија бесплатан примерак.
После вечере 12. нисмо ишли нигде, седели у бару под том унутрашњом терасом и љуштили пиво. Срећом, имали су Хајнекен, дај шта даш. Пио се повремено Јегермајстер, што је нека лебара са травуљинама, слично рецепту који ваљда свако друго алпско село има. Беше и тако неки Цвак који смо пили у Мађарској, а после беше наишло и нешто из Холандије, то све исто. Ови млађи су од тога направили метод за бетонирање стомака, један јегер једно пиво, јаче удара за исте паре. Радили смо и ми то као студенти, с вињаком и пивом.
По бару су на све стране биле чиније са бесплатним кикирикијем, печеним у љусци, али и некако засољеним, вероватно је прво натапан сланом водом па онда сушен. Канти за отпатке није било, а и чему кад ће свакако пола љуски да заврши на поду. Бесплатан је јер је слан, свака кафана зна колико слана клопа повећава промет пића.
Попио сам и пиво са Тином, па ми је она онда причала како је одавде држала онај интервју са мном. Каже тај тип, кога сам тада ескивирао јер је премало нудио, је посебан муфљуз - за мене јој је платио, ал' већ за следећег није, још јој је дужан, ево има две године. Нисам се много удубљивао у то, то су ваша јеврејска посла, умете и своје да зајебете понекад. Мени довољно што сам издалека укапирао да је тип мутан ко Бегеј, и да се нисам упуштао у комбинације с њим. Петнаестак година касније је једно време био доста редован на УАу, изгледа да више није могао никог да навата да му ради, па је морао сам. Као Мујо кад је отворио куплерај.
Спомиње се: Агфа, вилфест, вињак, ВУМ, Ененберг (Еберг), Кристин Пеисер, Мајкрософт (Мали мекани), МТВ, Орионвер (Орион), Питер Бранов, Тина Дајамонд, Триција Дикин (Триша), УбикАгора, фокс, Џејк Бауер, на енглеском