04-IV-2023.
Јуче са девојкама у граду. Мој задатак је био да свратим до оне књижаре у крај главног сокака, где продају карте за концерт токијског симфонијског оркестра (не, неће свирати Таркуса, него „аниме симфонију“), што сам успешно обавио из двапут - каже само готовина, па сам морао да скокнем до серекеша да је прибавим. Пазарила Санди јакну, ал' ево и Кинези кренули са економијом минималних залиха, нису имали две исте, па смо се прошетали и до других Кинеза и нашли довољно исту такву за Линду.
После је испало да су гаће за Рају тесне, треба му број веће, па смо отишли још једном и то заменили. Свратили смо и до старе куће - е, успели смо да искоренимо коров, сад је само трава. Истина, до колена, ал' биће свакако лакше. Јабуке само што не процветају. Рачуне смо опет нашли мокре, међу лишћем од платана. Онај за порез на некретнине су, по обичају, пужеви изјели да га мати не позна.
Кућа на углу код рампе, она на коју је једном прелетео равни кров дућана преко пута, таква олуја била, је увек била светложута, нешто као прелив из шне нокли. Сад је графитно сива. Враћамо се, канда, у стаљинизам.
Пронашао сам како да Сировим обрађујем фотке из телефона. Са текућим језгром његовог линукса је проблем, нешто што је било исправљено у претходна два није пренето у ово, па фотке излазе прилично зелене до цијан. Са овом обрадом, међутим... хм, буде занимљивих резултата. Испада некакав жанр за себе, као што је некад био полароид. Или ломографија.
Четвртак је освануо са снегом. Е јебига. Кајсије су углавном прецветале, а цветале су баш дуго, добре три недеље (обично је десет дана), и још има понеки цвет. Трешње и вишња су таман у пуном цвету, отвориле су се у петак.
Видећемо, ал' не личи на добро.
...
Четири дана касније, личи. У ноћи петог на шести, проверавао сам температуру на рхмзовом сајту (да, умем да то изговорим) сваких сат-два, није падала испод 3°. ујутро је проверила термометар на тераси, исто 3°. Цветови на вишњама и трешњама изгледају добро, а за који дан ће се можда видети и кајсије. Можда би се виделе и сад, кад бих се сетио да на пуш паузу понесем ђозлуке за читање. Ево сад сам узео дурбин и... личи, тамо где цвет још није отпао, као да има неког задебљања.
Деветог, прво јаје од нових кока. У Лидлу срели Аџу. Није га познала, заокруглио се прилично. Ја јесам, није се много изменио од 2010. Разлика између оног тада и 1977. је већ била поприлична.
Дванаестог, цео дан у Петерхиду. Покупили канту зрелог стајњака успут, има једна гомила, да натопи резнице купине пре садње, а онда у повратку још две канте, за башту код куће. Купине (без трња!) дођу уз ограду, да буду жива ограда, па ће уз њих да дође још један ред стубова, и одозго жилет жица у цик цак. Јер опет је била отворена рупа испод даљег краја ограде, и пас је туда пролазио, има трагова. А овог пута имам и доказ, снимио сам комад окитена са спојницама и гужву црева за накапање у тачно оним бојама какве смо имали.
Покосио сам свуда уз ограду, ал' сам прво заменио главу на шворценигеру, оно где се обртање шипке у цеви преноси на обртање тестере - првобитну сам сјебо тестеришући неки упоран багрем. Глава је нормална а мотор је јачи, 1,4KW, попустили зупци па је почело да прескаче. Нешто багрема и један жбун зове, бар део који расте са наше стране, сам исекао (она је вала и корење тестерисала, а помогао сам и ја), па сам носио грање да опет затрпам ону рупу.
Све цвета, година обећава, а пре осам дана је било снега.
Овече смо ударили по папазјанији, довољно да сам успео да на крају лактом гурнем своју чашицу. Ионако су се на њу већ нахватале наслаге чубра, што се да опрати ал' некако је ред да једном у годину-две страда и буде замењена. Ваљда имамо још једну такву.
Спомиње се: Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Петерхид, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), серекеш, Станимир Хаџић (Аџа), шворценигер, на енглеском