Велики роштиљ у авлији, скупили смо се скоро сви - Силвија и Драган са Јагодом и Стојаном, Боба и Милена, Лена и сви ми, дакле осморо деце.
Неша и Јохана некако налазе заједнички језик... као да се јако свиђају једно другом.
Силвија је у некој бољој фази, перика јој добро стоји и некако не делује превише успорена, иако знамо да је на смирелама. А и да су јој шансе да тако поживи благо никакве, то се већ проширивало па правило овакве застоје па онда после још горе. А и да преживи, била би овисник.
Деци је најбољи део био да се спуштају у оним пластичним колима и трициклом низ то мало брега што имамо. То је трајало до... мрака, отприлике - откако је Стенли монтирао рефлекторе на тераси, види се по целом дворишту.
Двајздругог су Стенли, Го, Неша и Анита одлетели за Сијетл. Ни три дана касније је Анита изјавила „I want to go to Serbiand!“.