02-XII-2014.
Купили смо процесор за клопу и одмах га назвали Хасан други. Супротно од редоследа како смо их звали тамо, где смо прво купили ово па онда саламорезницу. Назив потиче из оне епизоде кад Попај пљачка Алибабину пећину, а сулуди грмаљ од чувара га свуда јури, маше сабљетином и урла „Хасан сецкати! Хасан сецкати!“.
Купили смо га јер нам је ћале увалио хрпу корења рена. Има једно ендемско парче под јелком, где расте стално. Пушта корен дубоко, па кад се извади, корен се прекине и онда из тога израсте поново. Исто и кад се не извади. Неуништив.
Није да нема рена да се купи, ал' то није то, пусте га да изветри, то не штипа, неће продувати синусе и ноздрве, неће ништа. Нашли смо чак неки Центропромов који садржи 29% рена. И 71% чега то? Као и са десетинама других ствари, ако хоћеш да ваља, уради га сам. На местима где се остругани рен залепио за провидни пластични поклопац, појавиле су се дугине боје.
То смо, наравно, радили на тераси. Испарења са толике нагло отворене површине нису за зајебанцију ни за оне са слабим срцем. Ћале је то рендао на руке, назад у авлији, и враћао би се закрвављених очију и отечених капака. Али би онда провео прве месеце зиме без трага шмркавице.
Четвртог свратио Бајло, ваљда да види клинце. Попио кафу, попричали, ништа посебно. На УАу сам се сетио оног „велик сам“ од 01-XI-1995....
Последњи пут сам до апотеке свратио шестог, тад сам снимио оглас прикуцан на платан „козје млеко - кућна достава“, ноклом ту близу код апотеке. Ручали смо сарме. Ендерова еволуција по том питању је била постепена... Кад је оно први пут пробао, 2008. или девете, појео је на силу два-три залогаја и оставио. А онда се постепено навадио, дотле да завирује у лонац док сипамо себи, да види хоће ли бити за репете. Следећи пут ће доћи до дипломе, сам ће да нам објашњава да „сарма није потреба, сарма мора“.
Пошто је зима још блага, пушимо на тераси, уз мали камп сточић. Три мачета су баш слатка, али нико не зна ког су пола, па сам им посликао гузе, са дигнутим репом, сложио то заједно и послао Лени па нек види. Има неког ко би узео једно, и то оно најчупавије. Испало је женка, ал' њему не смета.
Нови оџачар је дошао осмог и урадио све. Пишући ово сам приметио да имам снимак његовог рачуна (само 200 динара, за разлику од оног његовог бившег ортака што је прошли пут наплатио 6000) и на њему број његовог мобилног, па сам га најзад (2023.) укуцао у телефон. Дотле сам, сваки пут кад ми треба, гледао да упецам његовог књиговођу негде на сокаку (ту је, друга кућа иза Звездане) и после опет затурио број. Сад сам се обезбедио... кад ми практично више ни не треба. Ал' нека за сваки случај.
Дванаестог сам одвео Нину и Виолету на изложбу „30х30“ у КЦЗР (Културни центар, девојачко Дом) јер је Лена хтела да проверимо рад њене колегинице из молерских дана. Ту учествује брдо младих сликара, произвољном техником, једини је услов величина од 30цм. Мени је објектив привукла ова коцка од слаганог стакла, неколико пута, из разних углова.
Спомиње се: 01-XI-1995., Виолета, Дом омладине, Ендер Аквила, Јелена Средљевић (Лена), Невена Средљевић (Нина), Ненад Бајло (Бајло), нокла, Стелуца (Звездана), УбикАгора, на енглеском