Док сам био у Мађарској, ћале преузео на себе да врати војсци опрему углавном ваздухопловних боја, коју сам задужио пре пар година (и никад је нисам навукао, све је бар два броја мање). Завршио је у војном бусу за Батајницу, где је онда морао да се сналази за превоз кући, типично војно просеравање. У неку руку ми је драго што су тако ниско пали (макар и из скроз погрешних разлога).
Чак сам добио и печат да сам тог дана био званично на дужности у резерви. Алиби, до мојега.
Ваљда сам се тада (тј наредног четвртка) сетио да за кујну купим канту за отпатке, и саксију афричких љубичица. Канта је служила до ваљда 2016. или 2018. (са паузом поприличном). Нашао сам је у неком дућану близу цвећаре, па сам се и тога сетио, иначе не бих. Док сам чекао да девојка услужи претходну муштерију, неко из позадине је зовне „Ibolya! Egy kitcsit, kérem...“. Она оде а ја се збуним, ибоја је реч коју сам тражио, љубичица, а и она се тако зове. Претоварим главу коинциденцијом и све гледам у глави како да тражим афричке а да НЕ направим игру речима... Двадесет секунди касније, кад ми се обратила, једва сам се сетио где ми је језик. Ал' извукао сам се, није се ни приметило у каквом сам збуњу био.
Момци у фирми су, како ми се чини, гледали у нас као у неко чудо. Оно, знали смо многе форе које они нису, знали смо и језик више, а изгледали смо у најмању руку чудно, тројица брадоња, од чега двојица са дужом косом, а све породични људи. Од тројице са истим именом (јер мора име из календара, бар код католика, па је и врло вероватно да буде тако) један је био програмер и баш доста времена проводио са нама. Доживео је малтене отворени прело мозга кад смо му испричали најбољи безвезни виц, који гласи:
Зашто воз брже иде ноћу него по шинама?
Зато што је зими хладније него напољу.
Три дана касније је донео одговор: нихилистичка садистичка свиња у шуми сретне добру вилу, и ова му рече да ће му испунити три жеље, а свиња ће на то „цркни!“. Хм, није лоше ал' је мало натегнуто.
Није био глуп, далеко од тога, није био много иза нас (осим по томе што смо ово све ми написали а он још није), и баш се упињао да буде фрајер и просипа форе као ми. Мислим да смо имали обожаваоца. Био је нешто нижи растом, не много али таман довољно да буде висок отприлике колико Ула. У Мађарској је тих година био обичај да, кад се јавиш на телефон, кажеш „[презиме] vagyok“ („Петровић сам“). Он се презивао Нађ (Nagy), што буквално значи велик. Уживао је да се јавља на телефон, само да би имао прилику да то каже.