09-I-2013.
Почетком године ништа нарочито. (... 25 речи...)
Другог је била Лена, па је увече унела Јохану да је мало мази док причамо са Нином преко скајпа. Нешто је радила домаћи, поређала неке ствари по фотељи под прозором у жутој соби, и кренула да то слика.
Трећег смо се опет издиванили са Гораном. Неша, колико год да је био жгољав бебац прва два-три месеца, се сад тако заокруглио и затегао, сија се као пун месец. Па онда опет петог.
Седмог сам снимио ову верзију слике, кад је већ кренула да убацује своје три де ефекте, баш јој иде. За ручак је наравно, дошао ћале, била супа, печење, чесница, све по реду. Пила се нека његова ракија, јер наше баш нешто и нема.
(... 2 речи...)
Још дрвних радова - (... 20 речи...), а онда је дошла на ред и полица изнад мог стола, у три реда, не баш поравната.
Колико видим, још је жива једна од керамичких шоља, можда пореклом још из СР Румуније, сад осликана цветићима. Такву сам једну носио у Мађарску да из ње пијем кафу, а ова сад служи да у њој стоје оловке. На десном крају стола су троугао и папири(... 12 речи...). У лименци од кафе је дуван, ево већ трећи месец купујемо потајно дуван на пијаци, све пазећи да не наиђе жардињерија. Ал' није то посао, треба имати поузданог добављача а не овако кад на кога налетиш, некад уме да буде и лоше.
На мом столу је телефон, и то већ трећи. Били смо затекли старог Томсона из прошлог века, и тај је радио као змај (имали смо истог таквог и тамо), ал' сам био нешто решио да се частим па сам узео нешто са шеталицом, да може да се користи и као кућни интерфон. Но, ћале је тврдио да тај не ваља, ништа нас не разуме, па нам купио овог Панасоника. Није нас чуо ништа боље, његов је проблем (што сам касније укапирао) што он метне слушку да му поклопи уво, где не чује, а не наспрам микрофона од слушног апарата.
Сточић у углу смо наследили од танти, тј поклонила нам га је за живота.
Светиљка, коју смо узели још пре две године кад смо пекли ракију, је сад причвршћена за сто, ал' не ваља то, ем је ниско ем сваки час запне нешто. Ту су и миркоталасна (в. мирко) крпица за наочери, лименка са старим негативима (пресликавање још није готово, ево га оквир од картона на десном столу), комад зелено изоловане дебеле жице која држи камерицу (иста она из 2003.), Сенхајзер слушке из 2007. и штампач пљуцкавац од кога смо практично већ одустали, јер одштампа пет листова црнобело и крене да се жали да је понестало жуте и црне (!) - имаш две црне, коњу, и немој срати да је на пет листова отишо 20г фарбе. Муфљуска посла...
Деветог, са Лором и Ханом (у 1:30!) нешто о тест инсталацији са ескуелом, негде нешто сад ради сад јок. У КААРу неке зврчке, верзија за 2013. има неке нове спискове свега, још то није легло, биће ту доста да се чачка. Засад се само држимо документације, биће тога још охохо кад даме (из КААРа, са којима сам чак и разговарао, пријатне особе) почну да добијају податке од наших седам-осам клијената, па виде где се све нисмо разумели...
Џеф гунђа на себе да је заборавио мобилни па комуницира само скајпом и имејлом... „као да сам ногу заборавио“.
Дејвид муља нешто са неким из Оксфорда да смути госпоју из Хаблсекса да нам да права да се улогујемо код ње, па да можемо да радимо. Око кере па на мала врата. Код ње има проблем што има 64-битни Офис, а неки наши извештаји користе ВБА што онда код ње бива проблем, јер смо ми 32-битни. Можда да некако спусти Офис на 32-битну верзију? Јан је нашао како се то ради. Ово је потрајало скоро до поноћи, у наставцима.
Јан увртео себи у главу да за конверзије има и метатабеле, са описима поља и којечим. Ммм... да, лепо је то кад динамички возиш меније, дугмиће и којешта, ал' је тада то мање кода и има смисла. За ово, где ће све да се појави једном и никад више, некако више волим да ми је све у једном комаду кода, груписано по редоследу изворних табела и поља у њима, некако ми је прегледније и лакше. Посебно што често треба да препишем три реда из једне клинике у другу... да украдем три реда свог кода ми треба десет секунди, да препишем три слога из једне табеле у другу, бар пет минута. Све ми се чини да покушава да разне загуљене караконџуле све протера кроз исте четвртасте рупе. Да ствар буде гора, белгијска је клиника, једна од оне три у два места са сличним именима, чиста збрка. Зајебали смо се више пута само на томе што не причамо о истој клиници...
Предвече, наишли Арпи и пријатељ му (тј Драганов отац), да поседимо и попијемо мало (Арпи кафу...). Пријатељ се одушевио Ленином сликом, каже „ма као фотографија“. Нешто касније, за нечију фотку, рече „ма као слика“.
Светиљка је, видим, већ била прешрафљена да виси са полице. Није то још било како сам замислио, али је већ било довољно добро.
Онда пар дана нема ништа, зујимо радимо и спремамо се. Дванестог, правац Сурчин, дошли Нина, Ендер и Раја. За вечеру, наравно, гулаш. Јер то мора.
Спомиње се: Арпад Гунароши (Арпи), Горана Средљевић (Го), Дејвид Бертон, Драган Умљанић, Ендер Аквила, жардињерија, Јан Бренкелен, Јелена Средљевић (Лена), Јохана, КААР, Лора О'Хера, мирко, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Рју (Раја), танти, Хана Блербери, Џеф Гирни, на енглеском