24-VI-2023.
Двајстрећег напокон покупили девојке (тј. Виолету, Линду и Санду) и отишли до града. Моја драга је најзад, наоружана новом личном картом, отишла до своје банке (са ретко глупим називом, „Банка поштанска штедионица“) по картицу. Наравно, та картица је издата пре више од годину ипо па је враћена у централу, а то што више не шаљу картице него сад мора да се дође по њих и то уз важећи личњак, то није њихова фора него су то изгледа све банке истовремено урадиле. Не знам да ли то важи и ван Србије. Добиће другу, а засад је успела да на тај личњак подигне 100000 динара да јој се нађе. Накупило се још неких шеснаест пензија у међувремену.
Била је страшна врућина, баш оно запара, и девојке су се прилично зајапуриле. Пазарили опет код Кинеза у бившој Нами којешта играчкица, ал' не као раније, много мање - Рубикове коцке, налепнице, и нешто прибора за плажу: нове водене пушке, кантице за песак итд.
Толико им је било врућина да су одмах тражиле да идемо право кући, нису ни помислиле на сладолед или колаче.
Двајшчетвртог и двајспетог је увече нестајало струје по неколико сати. Било је и неколико покушаја да се опет укључи. Чудо како је већина кућне опреме сад или отпорна на те ударе, или ни ти удари нису као некад, да куцнем у дрво, ништа није рикнуло. Но, морали смо тако да прескочимо купањац и у суботу и у недељу, одлаже се сиротињска забава. У понедељак је нестало струје пар сати пред подне. За то време сам отишао да купим сијалице за купатилски ормарић, ледовке, јер је десна била почела да жмига, а сад је скроз цркла, а утом је лева кренула да чкиљи, светли са једва 5% јачине, нисам знао да ледовке то умеју. Осим ако је баш осцилатор повиленио и тако скратио период кад светли. Успут сам видео екипу око бандере, два ћошка од наше улице, стоје и ладе јаја. Дизалица спуштена али још укопана, преко пута комби отворен. Кад сам се вратио, није више укопана, и мотор јој ради, као спремају се да крену. Ош врага, још 20 минута је потрајало док су пустили струју. Јер, како су ми објаснили пре неку годину, није битно какав је квар, технологија је напросто таква да се теренски додатак не добија ако не проведу довољан број сати напољу. Зато се већина кварова волшебно поправи у 13:00. Овог пута су, изгледа, имали још један другде, па су нам пустили у 11:50.
Лена продаје кућу у Лалинском Конаку. Фирма јој је ионако успавана, а Њујорк је испао развијена општина, јер су неразвијене укинуте и више нема тих пореских уточишта, те јој адреса тамо више ни не треба. Договор је био да се ја чујем са госпођом која би то да купи, па да их одведем да им покажем. То и урадим, 25., недеља поподне, још гора запара него у петак. Оно тамо џунгла тотална, подивљало све, паучина на све стране, али сам успео да их проведем бар кроз стамбене просторије - свињци и остало су били неприступачни. Занимљиви људи и све нека родбина - комшиница преко пута је овој сестра од тетке, а и тетка је кућа одмах до ње.
Лена је тог тренутка била у Барселони са кумом, онако каже један девојачки викенд, тако да смо се чули тек 26. увече, кад је успела да се наспава, јер слетеле су у 2 ујутро. Овај нуди 600000 динара, што је 5000€, она је тражила 6000... а онда, исплати јој се и овако, под један кућу смо ионако платили ми, а под два, за тих 2500€ губитка је свеједно вишеструко у плусу са порезом на фирму, с обзиром на то да се обрачунавао у Њујорку по много повољнијој тарифи него да је овде или у Београду.
У међувремену има два пројекта, који су јој уместо интервјуа за посао, један једнодневни и један целонедељни, и оба ће јој бити плаћена.
Џими извела мачиће, и Виолета је, наравно, одмах крстила сво четворо: Вуница, Милкшејк, Јабука, Детелина.
Двајспетог сам кренуо да прерађујем фес под Пајтоном. Јер више нисам сигуран да ће добро да укачи имена фасцикли са čćđ у називу, и што више не показује неке .png фотке и што рачунам да би и слике требало боље да изгледају на домаћем терену него овако симулирајући Пенџерија. И нуто чуда, већ двајздеветог сам добио нешто што и ради.
Тј. тог дана сам извезао податке из оног старог у постгрес, па онда два дана писао код, јако мало завирујући у стари (требала ми је у ствари само формула за обрачун ранга фотке, а и то изгледа нисам баш трефио). До краја месеца ми је све то прорадило осим што никако не успевам да ухватим било какав клик или онај иди бегај тастер, да га наговорим да изађе. Зато не могу да држим фотке преко целог екрана, него максимизовано, да бар има горе онај иксић да имам чиме да га затворим.
До четвртог јула смо већ двапут ишли у Петерхид да беремо кајсије (то воли Линда) и понешто купина (Виолета) и дувана (нас двоје). Кајсије су најзад људски родиле, истина не као 2019. јер и имамо мање дрвета него тада, а од старог дрвета уз терасу се опет одломила једна овећа грана, и опет сам гледао док се ломила. Боље да га не гледам. Однели смо двоје мачића, Џенифер и Амелију (или Емилију? Виолета их исто изговара), другог, а четвртог нас је дочекала само Џенифер, како смо и очекивали, она је тај ловац, ако ништа друго уме да лови лептирове и једе их. Амелија је ионако упола мања од ње, нисмо се ни надали да ће опстати тамо.
Договарамо се са Драганом да најзад обиђемо Сташу, јер ево већ годину ипо се договарамо да га обиђемо учетворо, ал тај четврти колега само обећава и никако не зове. Сад ми је доста, идемо без њега. И ево, звала га је и рапортирала ми исто вече - овај иде на терапију сутра, враћа се у петак, за викенд да га не дирамо, дакле од недеље. И она је у говнима, сестра јој непокретна, муж јој умро пре неки месец, па дежурају како већ успевају да се снађу, а кад се врати од ње, друга сестра зове да чује како је било, па још двоје троје, па испадне да проведе по сат-два са телефоном на увету, скоро да мора да гужва уши како се испеглају. Нећу да се жалим што ме нико не зове. Кад мало боље размислим, телефон је био занимљив некад давно. Као програмер сам научио да зазирем од те направе.
Ту негде сам нешто решавао око генератора главних кључева у Пајтону, нешто ми постгрес сваки час не дозвољава ово или оно, чека нешто, трт мрт, те решим да уместо да позивам некакав скрипт, употребим оно што већ ради - бизобјекат, који би држао само текући слог из табеле бројача, увећавао га за један и снимао назад. Све супер, ради из прве, али само у текућој шеми, тј морам да наведем и име шеме уз табелу, што ми је без везе, име шеме дође уз апликацију, не у општу алатку, те да не бих морао да имам такав бизобјекат за сваку посебно (засад само фес и Бјо), ајде најзад да видим како се постгресу задаје текућа шема, да не морам да је наводим сваки пут. И нађем, једноставна наредба, ал' то не остаје запамћено, немам појма докле то важи... те тражим даље и нађем да је најлакше да се дода у конектстринг. Е, супер, али Дабо има свој конструктор тога, у коме нема места за додавање... Те сам нашао где да га додам, благо мени. Трајало ми је дан ипо, уз десетак других пицабоца - Дабо је поприлично запуштен и напуштен и десетак ствари на које се ослања је мењано или замењивано, али океј, испорешавао сам то и ево сад ово пишем у Бјоу под том новом верзијом... ал' ми фес сад не ради, јавља нешто... Хм, ето мени разоноде.
Е, и једна баш вест: долазе у августу Фрејс и Реин. Крстаре Европом, па су одвојили четири дана да проведу овде.
Спомиње се: Бјо, Виолета, Драгана Витас, Јелена Средљевић (Лена), Лалински Конак, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Њујорк, Петерхид, Реиналдо Аквила (Реин), Росанда Аквила (Фрејс), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Станоје Сердаревић (Сташа), фес, на енглеском