30-IV-2006.
До Горане и Рикарда у Ричмонд. Још фотки разних текстура тамо, нарочито степеништа где пушимо. То је пожарно, и наравно да је од дрвета. Ту је стајала лименка од кафе, од галона, као пепељара. Испочетка је у њој било воде, ал' су то делом упили филтери, делом је испарило. Овако начичкани пикавци увек направе места за следећи, а тако стешњен се одмах угаси.
Степениште се слабо користило, осим кад се неко ужели свежег ваздуха, ал' у то доба је већ пријатније унутра. Можда зими. Зграда није имала централну климу, па су се стављале прозорске. Назидних нисам ни видео по САДу, само централне - што уграђује власник. Ко није власник, не уграђује ништа, није луд, купи прозорску и нада се да ће бити довољно трезан да му не испадне.
Овај слој фарбе мора да је бар једном пунолетан, а ни нов није био нешто јак. Све је код овог Брајтхуда или како се већ звао тип што је ово издавао, било најјефтиније пљуни па залепи, најгорим материјалом али на брзину. Болео га ћошак, имао је простор на добром месту, собе повелике, има струје, телефона, интернета, воде. И универзитет два ћошка даље. Могао је да ушићари по вољи, јер се нико није превише бунио што пада плафон изнад каде, што има бубашваба, што су зидови рапави и офрље окречени, што стражњи сокак изгледа као у гету. Довољан је један јуриш четкама сваких десетак година ако баш мора.
Сутрадан, на УАу:
Слажем се. Ваља се одмаћи од тастатуре. Причао сам о томе с неким на Вилфесту (да се вратим на тему). Причају тако неки како не праве паузу за ручак, или ручају на радном месту. Рекох да ја увек одем на ручак, и често се деси да се вратим са решењем за проблем који сам решавао до ручка.
Открио сам ово (како ми ум ради) давно, након можда само пар година за тастатуром. Обично би ми се проблеми сами решили кад бих се провозао два ћошка бициклом.
Моје омиљено место за ту врсту рада је да се наслоним на зид и гледам у башту. Пита ме жена једном шта радим. Мало сам размислио и дошао до истинитог и поштеног одговора: „радим“ :).
Јасно се сећам те сцене, али не и године. Било које пролеће или лето од 1994. до 1999.
За ЈуниЏуЕл, доста посла на завршном паковању погонске апликације, док чекам да Давид среди састанак у Њуци. Мада, нешто одуговлачи. Канда се неће ни ићи тамо. Тј можемо ми да покренемо апликацију на даљину, није то проблем, него обука корисника, од чега ме језа хвата, толико су различити од мојих досадашњих корисника. А радије их не бих обучавао на даљину. Мада, урађено је скроз по Давидовим стандардима, и изгледа као да ју је он писао, исто се понаша, нема скривених трикова, нема изненађења. Можда обука ни не треба.
За паковање сам углавном генерисао код који би правио празну базу са свим пољима (а може и да је напуни из старе), и кодом који проверава да ли сва нова поља постоје, уз коментар и датум код сваког. Баш сам их се надодавао.
Спомиње се: вилфест, Горана Средљевић (Го), Давид Краковски, ЈуниЏуЕл, Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), УбикАгора, на енглеском