март 1961.
У Бртогу, жени се чича Рада. Стриц је био доста богатији од деде, и кућа је била већа, имала и веранду и над њом стреју подупрту бетонским стубом (што је мени деловало богато, то још нисам видео да неко има у кући), и радио са грамофоном, и гостинску собу пуну ловачких трофеја и вечито хладну, грејали су само кујну, имали су бубњару и ложили отпад из радионице. Тамо сам га више пута гледао како спрема метке за сачмару, све мерећи драмлије и мотајући свилен конац (још увек не знам зашто). Једино је картонске чауре са капислом на дну имао већ готове, све остало је правио сам. У авлији је имао столарску радионицу са повеликим абрихтером и ваљда бансеком и циркуларом, ту сам више пута гледао како равнају даске и како свуда има шушки. Кућа је била између сеоске школе и потока. Са школске стране тараба, класична шумадијска, неуредна, нахерена али држи, а са поточне багрење. Назад... ни не знам докле се пружао плац иза радионице, и чега је тамо још било.
Млада је била баш згодна, и, како је ред, свекрва није могла очима да је види, а ни баба, оне су имале друге планове. Но, моји су навијали за њу, а и ја сам. Били су ме подметнули као наконче, што му дође клинче које треба младој да преда нешто (немам појма шта, нешто са цвећем) а она да ме подигне високо и пољуби, то је нешто за срећу и „види, овако нешто да родиш“. Нисам се ништа збунио, није ни требало ништа посебно да радим, само да се не отимам и не побегнем, а за толико сам већ био одушевљен лепотом нове стрине па сам само гледао шта се догађа. Има фотка и тог тренутка, штогод неоштра, ал' не доприноси причи колико ова...
Дакле цигањска банда, оба хармоникаша шмекери тог времена, са брчићима а ла Кери Грант и несташним жврком на сред чела (ту већ не знам чија је фора, да није Ерол Флин?), хармонике, наравно, Далапе (како се то само увозило, да ми је знати, тога никако није фалило), певаљка у том џемперу на закопчавање (или плетеној блузи, како се узме), какви су били јако чести тада и некако дођу знак времена, један од оних артикала које видиш на све стране јер су једини успешни модели те године у том жанру. И, наравно, контрабас, не може без контрабаса.
Немам појма шта су свирали, вероватно класичну народну музику. Можда је наишла и понека србијанска онако, дедастриц је амнестирани четник, доказано није окрвавио руке па је пуштен, ал' никад се није окануо сентимента.
То што се бабе нису одушевиле младом, није спречило оца да приреди баш газдачке сватове. Софра је била подугачка, од куће до радионице, вртела су се два ражња... Ту се тукло пиво, ту су се цело преподне смењивали. И мени су дали да мало вртим.
На ражњевима два поприлична крмка, али је био и један са готовим прасенцетом, то је ваљда донео кум, и на врх тога натакнута јабука.
Е то се дигло на врх дрвета, неког поприличног, не знам тачно ни где, вероватно испред цркве (која је ту одмах до школе), па се возило око тога у круг, што запрежним колима, што аутомобилима (на фоткама видим једног фићу и две Опел Олимпије) и из возила у покрету гађало у ту јабуку (ал' на фотци видим да су изашли, а и ово је негде на друму, можда пред кућом?). Гађао је и ћале, имао је пиштољ. Дедастриц је, наравно, гађао из двоцевке, ловац, а има и неких фотки кад је учествовао у некаквим такмичењима у стрељаштву. Не сећам се ко је добио прасе или бар главу или право да одсече себи комад који хоће - ни то се баш не сећам.
То се гађало у повратку из општине, што и није далеко. И новопечени свекар и ваљда таст (не знам човека) су се били пицнули, са најбољим својим шеширима. И, наравно, сви су носили рузмарин. Од присутних, видим да су ту комплет младожењина грана - обе сестре са мужевима, ћалетова браћа од ујака (живе прекопута), још неожењени, сви пицнути у иста одела и носе сличне брчиће, онако мангупске (већина је у оделима, са црним ципелама, ал' видим два-три домаћина у опанцима и бричес чакширама), ту је и тетка Јања и кева јој, ал' деду не видим нигде, као ни ћалетове сестре. Да ли је то било онда кад га је ритнуо коњ и поломио му два-три ребра па је био у болници, или је опет моја прабаба нешто замутила између браће, ко ће то знати. И они које бих још могао да питам би имали неког свог интереса да ми увале своју верзију догађаја, боље да ни не питам.
Време сам убо по дрвећу - тек понешто цвета, нигде лишћа нема. Година је ладно могла бити и претходна, ко ће се тога сетити. На урађеним фоткама не пише ништа на полеђини, а на негативу још мање.
Понајмање се сећам како смо стигли тамо и како смо се вратили. Можда је стриц дошао по нас, можда нас је вратио, изем ли га. Знам да смо се посећивали наредних година, нарочито кад им се родио син. После сам укапирао и додатни разлог што ми се стрина тако свиђала - говорила је другачије, била је из другог села (Мислођин?), и у њеном говору није било ничег од оног успијања и отезања на погрешним местима, какво сам чуо код већине поменутих баба (тетке већ не, неким чудом, или бар много блаже) а донекле и мушкараца. Њен глас је био нешто друго, иако је био исто танак и висок.
Увек смо ишли аутобусом, никад возом, јер траје скоро двоструко дуже. Под један, одавде воз иде до Панчева, па тамо треба ухватити други за тих петнаестак километара, а могуће је да и у Орловату мора нешто да се чека. Онда и то не иде до главне, него само до Дунав станице, што значи 2-3км преко Теразијског гребена или око њега. А тамо онда треба ухватити ћиру, који је спор и непоуздан.
Спомиње се: Бртог, Радомир Средљевић (чича Рада), тетка Јања, фића, на енглеском