03-IX-2023.
Двајздеветог направила опет некакав чатни од... немам појма чега све. И смокве, и крушке, и јабуке и, из неизоставног дела, лук и љута паприка. За то време смо таманили остатке од претходног вишка, оно кад скува три ипо тегле, та половина мора да се поједе. Не мора брзо, чатни може да стоји неограничено, ал' боље брзо јер стиже следећи.
Тридесетог најзад френдз парти, код Борчета. Нас двоје смо обавили недељни пазар у Лидлу то поподне (а и то смо нешто разредили, ово је био укупно други за цео август), па смо купили и вино и чоколаде, па нисмо морали да свраћамо у одласку. Бар сам се нашкљоцао успут. Јеботе, овде више нико не производи фарбу у боји, само у тим земљаним тоновима*. Ово све је некад било жуто као то парче иза рампе. Појаву смо уочили на још три фасаде успут.
У Лидлу сам био купио и некакве папуче, ал' оне са дигнутим ивицама, и некако ми се чини да нису довољно широке. Од старих кломпи сам се одвикао, не умем више да ходам у њима, можда мало по кући... те обујем ове новије Компако ципеле, из 2017. Испало је да смо сувише брзи, стигли смо му пред зграду добрих 15 минута пре времена. Мора да још није ни кренуо да покупи Драгану, па да седнемо ми пред зграду и издимимо једну натенане. И гле ето њега, махнемо му, махне он нама, познао нас, прошао два корака и онда се тргао кад је укапирао кога је то познао. Право оно што Амери зову дабл тејк. Ајте са мном. Нека фала, више волимо да седимо овако пред зградом - кад бисмо иначе? И довезе он њу и све океј, одемо горе. Није да смо нас двоје нешто у форми, ал' није баш ни она, једнако смо се задували до четвртог спрата.
Био је спремио неку... бемлига, крушку или шта већ, ал' су даме изгласале да се ипак пије ова трешња што смо донели. И онда је полако кренула да се одмотава прича о његовом боравку код Стрлета у Вајт Плејнсу или где је већ био, није баш Њујорк. С тим што је с њим ишла и Стрлетове жене другарица, да не иде сам и да ова има друштво. Иначе, Стрлетова жена је сестра једног типа из ДЦ-99, чије сам фотке виђао кад се бирало за изложбе, можда смо се чак и упознали и видели неколико пута, ал' у ствари једнако немам појма ко је. Они, каже, нису баш Јевреји, него пола Немци и четврт Мађари, па шта остане.
Напричао је много свашта, штогод смо му и објаснили, а успео је да уочи и погану пуританску црту дела амерског карактера. Каже, у Њујорку (граду?) је забрањен алкохол до 17:00, а они су на плажу понели нешто оног најслабијег пива, од 3-4%, и то у лименкама од 0,33, па још замотано у папир... и он је то полако пијуцкао, кад то долази нека госпођа да пита ову што им је била домаћин (онда дође домаћица?) је ли он то пије алкохол. Да, па? „Ја сам узнемирена!“. Ајде. Госпођа је била уредно напичкана, а Борче остао под утиском да они тамо мисле да држава треба да им пропише и како да се осећају. Ма не, него једва чекају да и они могу неког да кецају, а има и она дефиниција пуританца као особе која „проводи дане ужасавајући се при помисли да се негде неко добро забавља“. Ма, Амери...
Пило се умерено, он није држао час, ма нико није нешто много пао под свој утицај, ни ја нисам претеривао са фоткањем (осим до тамо), и такси за кући је брзо дошао. То је био 98. френдз парти.
Сутрадан смо узели 300кг крушака виљамовки од комшије, 60 динара кило. То сад има да стоји десет дана док омекшају, па онда да се самељу и сложе у бурад да одраде, па да се пече ракија. У међувремену, печемо од јабуке, дотура комшија (овај ближи, што је између њих и нас, а ионако се исто презивају). Нисмо се нешто расекли са годином, једва тридесетак литара досад. Но, двије по двије четирсто двије.
Ових дана се убрзано договарамо и за 45 година од краја студија, наравно опет математичари, јер ко би уопште скупио те физичаре, географе и ине, нисмо се ни онда нешто много дружили. Додуше, нисмо много ни сами са собом, ал' ето био је успешан састанак 07-IX-2013., па и наредне две године, па ајд што да не. Организација смо В.Ш. (која је то урадила и онда) те Борче и ја. Биће 4. или 5. октобар и то овде, у Елмонту. Па да видимо и то чудо.
Млекаџија цело лето доноси мање - уместо 3 или 4 литре, донесе по две, а једном је било и 1,5. Скоро да смо се и навикли на овај режим. Једном недељно купимо боцу од литар ипо, налик некадашњим стакленим боцама, само пластичну, и тим премостимо онај дан кад утањимо. Чак редовно пече и палачинке, бар двапут недељно.
Петог смо испунили поподне одвевши Линду и Санду до месаре код Неше (нисам одушевљен, није она госпоја што нас зна, па је у шваргли био добар комад жиле коју ни са некадашњим зубима не бих могао да сажваћем), па у Лидл, и на крају у Спрингфилд. Овај се шири, сад је на наспрамном углу, где је некад била рибарница, отворио пиљарницу без крова, под сунцобранима. Купили смо џак паприке по 80 динара, није нека ал' шта би за те паре. То је у року од сутрадан било у теглама. Боравак деце у играоници је почео да наплаћује, 200 динара ђутуре, што ајде и има смисла, али је зато дигао цене свега осталог... те смо попили само по кафу, деци нисмо ништа наручивали, и тим боље јер се нису много играле, иако су наишле још три девојчице отприлике њиховог узраста, и штавише једна знала довољно енглеског, ал' јок, већ су биле уморне па смо се брзо покупили, таман смо један сат остали.
----
* ко овде каже „земљани тонови“ и притом мисли на смеђе и кестењасто, нек забоде нос у овдашње блато и погледа које је боје.
Спомиње се: 07-IX-2013., Драгана Витас, Душан Старкић (Стрле), ДЦ-99, Елмонт, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Спрингфилд, френдз парти, на енглеском