15-V-2007.
Још вести од куће - Ивка је закачила рак, оперисали су је, Слађа јавља да је најгоре прошло и да се опоравља. Њен муж баш и није такав оптимиста, каже да је то озбиљно, на мозгу је.
Го ових дана полагала возачки, али није прошла први пут. Свеједно, сад бар зна како то изгледа.
Отишли смо тако и до Глоца да купи беле пластичне столице, да имамо где да седнемо на тераси, да не носимо сваки пут тамо овамо (у енглеском, „назад и напред“, аман зашто прво назад?).
И она и Рикардо су добили повишице, што баш и није био неки износ, више морална подршка.
С неким на УАу о бојама, нарочито белој:
Ваљда Американци мисле да бела уме да дојади, па више воле слоновачу или љуску од јајета. Беле плочице би их вероватно подсећале на болницу или нешто (нажалост)
Тако је мислила и моја баба, и сваки приучени молер код куће. Морао сам да дочекам да имам свој простор па да га офарбам како хоћу, срећа у акрилне боје па је постало изводљиво.
Кад сам последњи пут имао посла са молерима, рекао сам да хоћу да врата буду бела, кажу важи и онда сипају ништа мање него целу кашику црне у лименку. „Да се угаси мало“. „Рекао сам белу“. „Ово је бела“. „Била је док ниси сипао црну“. „Па мора то мало да се пригуши, не може тако да се остави.“. И тако док нисам изгубио стрпљење. Ионако нисам ја плаћао него моји, а нису били ту, а откуд знам шта би они рекли о свему томе. [Знам да би кева рекла да је чисто бела подсећа на болницу.]
То је био последњи пут. После тога сам научио да сам држим четку.
Знаш оно, стерилно и асептично. Мада ако би убацио коју плочицу у боји међу беле, онда би сјајно бела (права бела) била то што желиш.
Беле плочице са неколико украсних ту и тамо, тамнозелени под и тамноплава (ал јако јако тамна) на зидовима. Још увек има довољно светла, око каде плочице до горе, и обоја врата јаркобела.
Спомиње се: 11-X-2023., Пожар, Горана Средљевић (Го), Иванка Томашић /Чардић/ (Ивка), Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), Славица Тејин (Слађа), УбикАгора, на енглеском