11-X-2023.: Пожар
9:39 нестало струје. Чудно нешто, ових дана је углавном нестајало тачно у пун сат или на 30 минута. То ми било нешто чудно, ал' није први пут да нешто гекне након што су га као поправили јуче, а то већ неће бити на округло. Укапирам да имам још неколико минута струје у упсу, па у 2023-10-11 09:40:22.884134 наслепо притиснем алт+с (активни тастер за „сними“ у Бјо и снимим тако шта сам већ радио на чланку за 15-V-2007..
Пар минута касније пита Виолета „шта је тај мирис?“ (јер у енглеском не постоји реч „какав“). Она је осетила нешто, а онда сам осетио и ја. Прво да нешто гори - можда Радосав опет роштиља, ал' није ово то... да видимо да није негде нешто по кући, јер се осетила мало и пластика... на степеништу дим. Ту ми проради турбо у глави, сјурим се горе, и прво ми је било чудно што је у предњој соби мрак. Сва стакла црна. Отворим да видим шта је (да, челоклеп, али турбо прво ради а онда анализује), и обујми ме облак тамног дима. Не знам да ли сам затворио та врата, ал' сам се сјурио у спаваћу собу а дим за мном. Морао сам да проверим да ли гори и тамо. Не гори ништа, али је и то сад већ пуно дима. Отворим кровни прозор на кант, па трк до оног на забату, и њега на кант, а јок није довољно, вратим се до кровног, затворим га па отворим скроз да изађе дим. Излази дим ал' не видим да дишем, него сам избацио главу кроз прозор и приљубио нос уз кров најниже што сам могао, па се надисао, па трк. Ал' јок није доста, ајд још једном на дисање, овог пута мало дуже и дубље. Надишем се и сиђем - било је довољно за тих пет метара и четири степеника, онда сам већ сишао испод дима. Каже пробала је да зове ватрогасце, али 93 више не ради, каже 193. А онда јој се прекинула веза и телефон више није хтео да ради. Да ми мобилни, ја већ код капије, никако да укуцам шифру да отворим телефон, успем из треће. Зовем, и ту већ потпуно присебно издиктирам дежурном шта све има.
Око 9:50 стојимо са комшијама напољу и чекамо ватрогасце. Јоду сам већ паркирао на травњак код Радета, а комби смо са комшијама прегурали две дужине назад, те да они могу да приђу одакле хоће.
9:55 сви смо већ напољу, поређани испред Фаикове ограде, ватрогасци су већ горе са цревом. Пуцају стакла, нешто срче од левог кровног прозора стиже пред улазна врата. Кад је пукло на терасним вратима, срча је прескочила травњак и стигла до асфалта; Линда је осетила капи воде, били су тачно наспрам, зато су се измакли до Фаика. Срча код улаза се одмах скупља, да не нагазе деца.
Ова је снимљена у 9:56:07, то је друга. Ватрогасци су, срећом, близу, ту код бусодрома, километар ипо одавде, и стварно су дошли за пет минута и одмах одвукли црево горе и погасили то за, вероватно, десет минута. Оно што је потрајало је да се увере да негде не тиња, да не би букнуло поново.
Ту негде се смирим... јер ми је све дотле радио турбо, а и ко зна докле је. Није ми се споља познало ништа, Нина каже да сам деловао скроз нормално, прибран итд. Да, то на главном каналу, ал' ми је мозак радио на још пет-шест канала упоредо, и то не макаршта него разрада тренутних проблема, мада са неким врло апстрактним предлозима, ма читав трип.
Ту негде сам стигао и да се издиваним са ватрогасцима, овим што су остали доле, и да дам изјаву мурији, и да прођем са инспекторима по згаришту. Била су двојица варогасних инспектора па онда њихов шеф, да утврде узрок пожара. Пожар је почео иза левог звучника, ту је био неки старији разводник, из прошлог века, који је ту ћутао на лакшој дужности, од номиналних 80 вати тешко да је икако био оптерећен са више од 18, нисам ја те звучнике нешто гањао. Ал' каже није битно, уме то да се упали и само од себе кад ништа није укључено у њега. После нам је пало на ум да је туда вршљао неки миш, последњих пешес дана, и да је можда грицкао изолацију, друге клопе нема. Уз разводник је, прислоњен близу, био Ленин стари душек од оне меморијске пене (глупог ли назива), а преко њега други велики душек, онај са жицама.
10:26 моји сви седе код Радета, скувао дамама кафу, деци паркирао сока и воде.
10:49 за сваки случај проверавамо да су искључени плин и струја. Плин иде са спољне стране, ал' ајде за сваки случај. А за струју, скроз сам заборавио да је струје нестало два-ри минута пре ватре, и да је није ни било све време. Шеф ватрогасаца вади главне осигураче.
Најзад се сетим да припалим једну, а онда и један од ватрогасаца пита јел' мож да добије и он, сад је последњу дао колеги. Није да ми се учинио нешто познат, ал' видим да зна он мене, па ајде, разишла се гужва, сад може да се представи: Ћола. У јеботе, сто година... кад смо се оно видели, нешто у некој фарбари... Уопште се не сећа да нас је он доселио овамо. Јел' Бјанка још онако лепа? Ма ко слика, а покојну ташту да си ми видео, до последњег дана је била рибетина. Ето, срећни људи што смо ухватили лепотице, ево и ова моја, саће нам седамдесет а још изгледа ко змај. „Па нешто је, ваљда и до нас...“. „А тај лепак ваљда...“.
И види он како нам расту папричице боливијске пред улазом, наберемо му шаку једну... море ајде овамо... и изабере му две те бајаги саксије са лепим биљчицама, „у здрављу се ољутио и поздрави Бјанку“.
10:49, већ су сви отишли, и ми сад гледамо шта ћемо.
У дневној соби бара, капље вода по линији зида између предње и спаваће собе, таман између телевизора и полице са конзолама. Нина је свеједно скинула конзоле одатле и поређала канте да се бар не прави бара. И онај кауч до зида је измакнут да се не натапа више, довољно је мокар. Свуд по кући црни трагови од ђонова, јер сви угазимо час у воду час у нешто гараво.
11:12 деца су сад код нас у дворишту, нема струје, нема плина. Телефон, зачудо, ради. Идемо у први обилазак згаришта.
Гараво је све. У салону (сад са правом иронијом) је гараво од пода до плафона; у предсобљу је чисто доњих 80цм; у спаваћој соби доњих 120. У спаваћој се истопила клима. Напукла су стакла на оба прозора. Све изнад 120цм је црно, гараво, укључујући и тегле. Дуван у пластичним кесама, који је био на врху полице, је нетакнут. Кесе су се донекле истопиле, ал' дувану ништа.
Решимо да наручимо контејнер, као што смо то пре 13 година, да однесу сав тај крш. Е сад лако би то било јуче, на мрежи нађем њихов број, зовнем и готово. Овако... имам нешто мреже у свом телефону, али прегледач је спор... седнем у Јоду, брже је тако, ту су код надвожњака. Можда би било брже бициклом, јер код њих није било места за паркирање, него иза угла код мурије. Тамо се плаћа... што знам, а на овакав дан носим свуда телефон са собом те платим паркирање. И гле, имам већ уписан број... хм, ајде. Испостави се да је тај број сад, д' извините на изразу, паркиран за целодневну, па сам платио 110 динара уместо 30, и већ у 20:50 добио поруку да ми за десет минута истиче уплаћено (и почиње бесплатно). Нађем кога треба, договоримо, и камионџија није успео да ми се јави, јер је телефон био на издисају а још немамо струје, него је тек тако дошао. Возио сам врло пажљиво и усредсређено, јер ми се турбо још није био искључио, и да не буде да одлутам негде на пар секунди и направим неки белај. Све прошло океј, нисам ништа сјебо.
12:49 пустили смо плин и импровизовали ринглу - горионик од ракијског казана, три цигле и решетка од роштиља, те је подгрејала паприкаш па смо и ручали. Мало хабанера начетог јуче, таман годи. Штета за ону дивну стабљику...
На списку ствари које су страдале су споменута стабљика хабанера, коју је пре неки дан однела горе. Док је била у дворишту, на њој су таман почеле да се румене две лепе паприке; кад сам последњи пут бацио поглед, било их је већ четири у разним ступњевима између жућкастозелене до цигленонаранџасте. Плодова је било педесетак, од величине зрна грашка па до пуне величине. А онда, страдали су и цимет, Џејбиелове звучне кутије, Штајнбергова звучна картица, онај миш што жмига као рингишпил, сушилица за воће, вентилатор, пегла (не и даска) и грејалица, обе неуништиве Ровенте (али не и нерастопиве), модем и претварач оптичког сигнала у електрични са све исправљачима, дактилографска столица из 2012, кутија са резервним хардвером (половни скенер, стари 5,25 флопи), пар напајања, гомила каблова, сталак за лемљење са сочивом и крокодилкама, кетрец, четири-пет бурића са резанцима, буренце са пиринчом и сушеним воћем, сецкалица за клопу, три чашице за ракију и једна за воду, моје наочари за читање, скалпер (у ствари читав али савијен па неће да изађе сечиво), резервни монитори (бар један), обртно постоље за монитор (што сам донео из тамоа), акрилне боје (што је она донела), дечија седишта за кола, стари кофери (али не и садржај из њих), једна столица, око 60 кг што шећера што брашна ... Страдала су и сва стакла у окнима, па и на улазним вратима (тако да није битно да ли сам се био сетио да их затворим или не - можда сам дотурио ваздуха ватри, ал' при овој брзини догађаја, то је минут на ову или ону страну).
Чудом преживело: њени папирни (!) штапићи за плетење корпи, Симпићеве фотеље на којима смо седели (нагореле, отишао површински слој сунђера, али читаве), сав садржај наткасле на којој је стајао цимет - мирко крпице, књига (од Драгане за претпрошли рођендан), кутија цигарета остала из периода док наш дилер није радио, уезбе кућиште за спољни диск, кабл за озвучење што сам лемио пре три године. Па даље један пластични украс за јелку, даска за пеглање; скоро сви моји дневници (мало навлажени), сто са уграђеном глодалицом за дрво, који смо унели пре неколико дана а Вилхелмину однели у спаваћу (Вилхелминина моталица је била на том столу, растопила се скроз), стајао је на сред собе, између врата и прозора, и Вилхелминин претходник, она Стандардова машина из 1972. Даље, сви додаци за усисивач, сецкалица за плочице, резервна тозна са све цигаретама (спољна облога отопљена, цигарете навлажене осим у средини, филтери истопљени у грудвицу) и, чудо над чудима, обе флаше са ракијом. У једној је било 0,3 овогодишње јабуке (можда смо поранили, ал' оних 0,7 је отишло за две вечери), и она четвртаста флаша са литром тутифрутија 21.2. Истина, деловало је да фали око 0,02 одатле, а и она боца са јабуком је била чудна, чеп се некако стегао па смо је једва отворили; на линији докле је изнутра било течности споља се ухватио ланац од гарежи, а и укусу као да је нешто мало фалило.
На коферима преживели сви точкићи и ниједан цибзар. Оно, не може се тврдити да су пре тога радили. Преживели и неколики томови медицинское енциклопедије, који су на крају ипак бачени, јер... „не знам што сам то уопште куповала“. Десетак књига на математичке теме, совјетско издање, делом из Пеште, делом из Москве, исто одлетеле, откад ја више нисам математичар. Обе штапске светиљке на ледовке, које смо користили за клијање расада.
После ручка смислимо план. Зовемо Мићу да нам пусти струју у приземљу а горе јок. Дошао је баш брзо, и у 15:30 је већ баратао са горњом разводном таблом, којој се истопио поклопац али изнутра делује добро. Ту је откачио довод, а онда отишао доле и такође откачио та три кабла што иду горе, и онда пустио струју у приземље. Један осигурач је штогод врљав, можда светло изнад каучева, ту је капљало (чак и у сам лустер, који сам био испразнио натегом, ал' док је дошао на ред да се скине, био је опет пун, то су њих две скидале).
Пауза у авлији, деца трчкарају, праве мехурове од сапунице, играју се с мачићима (Лицидер ака Џинџербред ака Лепард је нестао, ту су Рундек, Џими, Вафао и Палачинка, понекад дође Зелена, а пре неки дан је донела ново маче, Чоколаду). Честитам свима што нису подлегли холивудској пропаганди и што су се понашали нормално - нико се није драо, није било панике, није било чак ни омајгадисања, само су Санда и Линда малко плакале ал' су их баба и мама утешиле за два минута, а и то је било више због наглог буђења. Дивота, и кад се деси оваква пиздарија, прођемо без драме. Такви смо, и соб...ама(?) се дичим.
17:03 Киш на скајпу, на групи „пут у Србију“ (где смо Нина, ја, он и Јан) каже „е, видео сам на фејсу слике пожара. Сте ви сви добро?“. Нина му је одговорила тек у 19:56. Ја сам те поруке приметио тек 8. новембра.
17:05 прошао Нининим усисивачем кроз спаваћу собу, да бар покупим нагарављену паучину, пада у насумичним тренуцима. Креветнину никако да усисам, пола покупим пола се утрља, ајде све то на прање. Будилник се једва очитава, чађ скида две бленде са дисплеја. Тај усисивач је сутрадан рикнуо. Изгледа да је ушла чађ где не треба. Ионако је био полован, 2000 на сајту са малим огласима, оригинал Хувер, дакле цеви нестандардног пречника. Одрадио је своје баш лепо.
18:40, кабл за косилицу сад иде од предсобља (најближа утичница је до врата од купатила) горе.
21:00 одремао неких десетак минута, све чекајући да се наша креветнина осуши, ал' не вреди, враћа ми се бунило а кућа је пуна мува јер смо цео дан држали врата отворена да се разиђу мириси и да се и кућа суши, јер ко зна где је све та вода ушла. Јесте наша кућа жедна, и сипорекс и бетон могу још много воде да попију а да им не буде ништа, ал' не иде то тако равномерно и на неким местима се напросто згомилало више него што та места могу да упију.
Увече покушао да бар запишем некакве утиске овде, некакав подсетник, ал' јок, Змајчек неће, каже вентилатор стао. Није стао но се загушио хладњак. Ај сад и на то да губим време. Сутра ћу. Записао сам нешто гласом у телефон па кад једном преслушам. Она је наишла баш кад сам био при крају са снимањем, донела горе канту воде и сунђер, и опрала оне две флаше. Јабука као да је изгубила неку нијансу, а од тутифрутија се нисмо нешто много ни надали, ипак је изгубио с прста течности, ал' и он је и даље добар. Димљена ракија, специјалитет куће.
Спомиње се: 15-V-2007., Бјанка, Бјо, вилхелмина, Виолета, Драгана Витас, Змајчек, Јан Бренкелен, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Киш де Кок, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), мирко, Мића електричар, Невена Средљевић (Нина), Радосав Пајков, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), сипорекс, тозна, Ћола, Фаик Ризвани, цимет, на енглеском