Четврти дан, понедељак.
Увече, после посла.
Једна од везних цеви је предугачка, или да набавимо краћу или да скратимо долазну цев па употребимо ту дугачку. Одвезем се до Хоум Дипоуа да је заменим, и оквасе ми се свећице у глави - ваљда сам пиздео од саобраћаја и лепог викенда - и купим цев од 18 цоли. Са погрешним навојем на једном крају.
Још кафе, па сад код Луа, и немају такав комад у делу где су бојлери. Решимо да одемо опет до Депоа... и док сми прилазили колима, њој падне на ум да узмемо само спојнице а између убацимо комад бакарне цеви (постојећа одводна је ионако предалеко, нови бојлер је 14 цоли краћи) и повежемо то чврсто. Ајд опет унутра, и не можемо да нађемо такве спојнице (какве смо били нашли у Депоу, иако Лу има већи избор тога), али нађемо гибљиву цев од 12 цоли коју смо од почетка тражили. Погрешна гондола. Свашта може да се нађе, само треба оштро око и доста времена.
Давид каже да је потрага по америчким радњама наука за себе - никад не знаш где ће нешто да стоји. И у праву је - например, понегде су кесе ручконоше са стварима за журку, са папирним тањирима и пластичним виљушкама. Другде стоје са кесама за сендвиче, за ђубре и осталим кесама. Јер је кеса, јелда.
Гужва на друму још не попушта, а већ сатима има струје. Мора да су имали доста да чисте, или су нас повезали преко помоћног кабла док не замене бандеру.
Назад на посао, лемимо наставке за бакар. Сад као да иде лакше. Пролетос, кад смо радили купатило, цев за хладну код каде нас је намучила баш, неће па неће. Да се нисмо уштосили?
Пуштам воду, чекам да се напуни. Пуштам воду кроз славину неколико минута, тј једну пуш паузу, да исперем индустријско којешта што би могло да се раствори. Затвори. Добро.
Проверавам неколико минута касније, цури. И то не на нашим спојевима, него око сигурносног вентила. Зови произвођача (Рим) на 800 сутра.
Пети дан, уторак.
На Змајчеку плави екран, ајд пауза, зовем тај на 800. Само пет минута музике за лифтове, а ни систем менија није предубок ни претежак. Причам са госпојом, опишем случај, и каже она да, ето, одшрафим где цури, нанесем... (неразумљиво) или тефлон траку, ушрафим. А шта са губитком гаранције ако се чачка, каже неће ништа гаранцији бити, она ме овластила. Добро...
Увече, скидам сигурњака. Тешко иде, клешта га не хватају, ал' хоће кључ. Вероватно је машински стегнут, неће да мрдне. Попушта на крају, а ја гола вода. Да ми је топле воде, да се истуширам. Намотај тефлона, заврни, пробај. Поново. Има нешто воде око цеви за хладну, можда тамо цури. Одврни (исто тешко), тефлон, заврни. Није, цури на сигурњак. Ово држи, мора да је држало од почетка.
Покушавам да скинем поклопац да видим где цури. Држи се на осам вијака по ободу, од чега су четири сувише близу зиду, не може одвијач ни близу. Држим комад за крстак у клештима и тако одвијам. Два изненађења: прво, ниједан завртањ није одлетео у недоступан буџа. Два, џаба сам одвијао, ово је машински натучено, и чим год да га скинем, изгребаћу фарбу и позвати рђу у преурањену посету. Још двадесет минута да то све опет завијем.
Још два сата и десет покушаја, цури па цури. Мора да ту има још неки штос, па ајд опет до Депоа да вратимо оно цревце вишка и купимо штагод они кажу да ће да помогне. Продају нам тубицу тефлонског гита за 1,60$, што је она коломаст којом су навоји били првобитно замазани. Метнем то и опет цури. Мора да цури негде другде. Зваћу оно на 800 сутра, већ је прошло 21:00.
Шести дан, среда.
Зовем оно на 800 опет, добио везу још брже него јуче. Звучало је углавном океј, осим што је мало дигао џеву кад сам рекао да увек има неког код куће, јер од куће и радим. Јербо гаранција за фирме је само једну годину, не дванаест, па се зато премишљао да ли да продужи гаранцију са три дана на четири. На крају рече да ће њихов локални представник (или тако нешто) да ме назове током дана.
Добар им је систем. Код куће, сваки произвођач је морао да има мрежу сервиса, или уговоре са занатским радњама, што је тешко ишло у градовима испод десетак хиљада људи. Овде нико нема своју мрежу - то кошта. Морали би да обуче особље, па да ризикују да им то онда преотму приватници. Боље нека приватници њима плаћају курсеве и испите, нек се надмећу за уговоре, и онда само наплаћују шта су урадили.
Тип је назвао поподне, попричали смо мало о дијагностици, па рече доћи ће ујутро. Видећемо. Почиње да сврби. Срећом није лето, а наш нови термостат од климе је довољно паметан да се искључи кад је довољно топло.
Екипа некаквих Римљана* нам копа иза куће, оптички кабл Верајзонов. Ето имам оптику у авлији и нисам нимало одушевљен. Јер је то Верајзон, где има бар 15 минута да пеглаш уши слушалицом док са неким прозбориш, а тај испадне погрешан па те пребаци другом, па из шест чекања по пет минута, и понављања своје тужне приче са све именом, телефонским бројем (не виде одакле зовеш!) и корисничким бројем петорици погрешних... Укупно сам тако провео неких шеснаест сати, а после су, чујем, смањили особље. Лова за оптику мора да кане однекуд, па ајде отпуштај.
Једном су и искључили струју па је опет укључили који мину касније. Бар нису ништа пресекли, а и снимио сам баш пре тога шта сам радио. Изгубио сам неколико минута и још живаца.
Кад сам легао, никако да наместим раме, а спавам постранце. Грч у скоро сваком мишићу при рамену. Кад одврћеш шта је машина заврнула.
Седми дан, четвртак.
8:15 звао Тони, каже долази за 40 минута. Ђубретари су већ однели стари бојлер, стари телевизор, електрични роштиљ, уобичајене кесе са канистерима од млека, папиром. Парни четвртак, ђубровдан за рециклажу.
8:50 опет звао, каже заглавио, црко му комби, чека шлепаџију. Мора да је мењач или шта већ. Каже да зовем 800 да шаљу неког другог.
8:57 звао их и кажу факсују ово Реду & Вајтхерсту ту у крају. Дали ми и њихов број да их цимнем ако не дођу. гугао их је нашао али не и на мапи, адреса је поштански претинац. Број на 800 не ради преко викенда, па ако се ово не реши до сутра, зови приватнике једног по једног.
11:00 звао Р & В, каже не види он факс док се поподне не врати у дућан, дакле сутра. Прекрупио му причу и објаснио како да ме нађе.
11:12 звао Тони, каже био је стартер, неће да окрене а качи се у замајац. Имали смо то на старом шкодилаку, распиздиш га каменом или чекићем и истераш још неколико пута из њега. Мора да су четкице.
Око 13:30 дошао Ред Вајтхерст, покушао са сигурњаком (одврни, нанеси тефлон, заврни, пусти притисак, види где сад цури). Онда је отворио рупу од анодне шипке, почупао полиуретан око ње, и закључио да ту цури око матице, лоше заварено. Написао нам налаз са дијагнозом, да га са тим вратимо и добијемо други.
Овог пута скидамо кењару скроз. Питао сам каквим спрејем он уклања рђу, каже ведечетрдесет. То имам. Велика америчка технологија за механичке кварове: ако мрда а не треба, пачија трака; ако не мрда а треба, ведечетрдесет.
Госпоја је успела да скине један завртањ поподне, ал' други је био зајебан, чак и пет пута натопљен ведечетрдесетом. Кад сам завршио посао, накачио сам жичану четку на бушилицу, и скинуо рђу са навоја. И тако је трајало добрих 15 минута, ал' је успело. Опет, срећа што у приземљу немамо тепих, па смо ово само изнели. И то смо прво успели да истерамо воду из њега.
Однели бојлер до кола, замотан у оригинал најлон кесу. Наше добре намере да га вратимо са кутијом се одлажу до даље будућности, кад ће да измисле кутију која може да се отвори и затвори - ова мора да се исече да би се отворила.
У Депоу морамо да чекамо шефицу да потврди замену (јер је вероватно изнад црте докле она клинка на повраћају сме да пусти), а онда је даље просто. Узмемо друга колица, утоваримо нову кутију на њих, отерамо је кући, ставимо на место, одлучимо како да га окренемо. Оном старом је преливна цев гађала улево, јер је тамо сливник (који баш не ради, пушта две кашике воде у минуту, пун је прашине и шута). Овоме гађа назад. Решимо да га окренемо за око 30° па предња плоча иде у десни угао а преливна назад лево, још увек може да се домаши. Предње плоче скоро да ни нема, јер је преко ње нашрафљен пластични поклопац, а под њим још изолације. То нема ни уобичајену црвену лампицу да знаш кад ради. Једино што може да се подеси је термостат, који је фабрички намештен на 120°F (48.8°C). што је, наравно, добро, и одговара и за веш машину.
Повезали воду, чекамо да се напуни. Вечерамо док чекамо да видимо хоће ли опет да цури. Повезујем жице. Част да дигне осигурач припада њој, а она то ради свечано, достојанствено и држећи палчеве.
Цело вече се смењујемо у купатилу. Након неких 145 сати гњаваже.
Е сад како смо извадили клоњару, могли бисмо да средимо и то мало купатило. Да избацимо глупи пластични лавабо, туримо друге плочице, офарбамо зидове, заменимо славину и кењару... тако то крене.
(овај чланак, укључујући и први део (06-I-2006.) сам већ тринаестог окачио на sGradlj.com, где је остао наредних 17 година, док га нисам пребацио овде)
----
* из оне Америке где говоре латински, дакле Римљани, мексички опредељени.