Требало би да сам имао више времена ових дана, јер матуранти завршавају средином месеца, ал' јок. Под један, нисам имао никакве матуранте, имао сам пет одељења што усмереног што малих зелених, оних што су под фирмом експерименталног програма практично уписани на занат као што је некад био. А у распореду часова сам имао уобичајени мајски хаос - нафташи и регимента (РГМ - руковаоци грађевинским машинама) су ишли на праксу, матуранти се разилазили (али не истог дана, њима је година 4 недеље краћа, овима 6), па су сви имали гомиле празних часова, нарочито ови што су њима предавали стручне предмете. Крпио сам то како сам могао, а ови што су морали да долазе шест пута недељно да одрже петнаест часова или мање, морали су да се теше тим да ово неће дуго. Доста њих је имало и одељенско старешиство, а морали су кад тад да испопуњавају матичну књигу и остало, па није било ништа необично да се у зборници види двоје-троје њих како пресамићени над папирима попуњавају по две-три ствари на свакој страници.
Ту негде се женио Бане. Пошто им је кућа умерене величине, живеће код његових, а налази се у тесном сокаку, нема ни неко пространо двориште, кућама на углу је увек нешто мањи плац, решили су да не праве сватове него три журке - за родбину и комшије, за њено друштво, за његово друштво. Ми смо, наравно, упали у оно средње, заједно са још пешес колега из машинске. Била је то више седељка, нас десетак за кухињским столом, пиће, закуска, колачи, ћаскање. Разговор је врлудао у цик цак, спомињале се разне згоде и људи, и за већину поменутих би матори колега Симић рекао „а, знам га, био је мој ђак“. Испало је да само мени није предавао... А био је зајебант, убацивао је притом добре форе и засмејавао све присутне.
Нисам био начисто које је ово године било, осим по једном детаљу - пола друштва је, око 18:30 или кад је већ био термин, отишло да гледа Династију. Та је серија ишла већ неки месец, а сад сам морао да завирим у Википедију да видим кад се код нас емитовала. Ми смо то гледали помало, вероватно ако бисмо се затекли код мојих кад иде, иначе нас је болело живо да пратимо шта раде амерички богаташи. Како рече неко деценијама касније, није мој циркус, нису моји мајмуни.
Немам појма докле смо остали, мора да је био увелико мрак.
Негде овог или претходног месеца су у новом Дому омладине, већ одавно прекрштеном у Дом младости, гостовали Неша и Последња игра лептира. Нисам га нешто ценио као музичара, ни као композитора, али смо били редовни слушаоци Индексовог радио позоришта, на двестадвојци недељом око ручка, где је он био некакав кућни пријатељ и често учествовао у програму, понекад са чистом спрдњом од својих песама, што му је онда давало право да се једнако зајебава и са другима. Било је ту запажених зезалица... пола комичар пола музичар.
Међутим, како доћи до карата. Јер сам за свирку сазнао за време одмора, у зборници, а док ја дођем до билетарнице то има да се распрода. Е па ајде једном да искористим привилегију... одвојим једног ђака који неће бити на штети ако изостане, дам му паре и пошаљем га да купи карте.
Концерт је био океј, ваљали смо се од смеха, више нисам ни очекивао. Ово сам запамтио више због тога што је то једини пут да сам слао ђака нешто за себе (слање по бурек на поправном се не броји, то је привилегија, по то иде ко први положи).