Политикин забавник почео да излази у боји. Памтим добро оба мириса, и онај од великог издања на обичном рото папиру, и овог са много више штампарске боје. Формат је сад био много мањи (25×33 цм) и све је то деловало много другачије.
Црна боја на странама у боји им нешто није ишла, нису штампали у четири боје него су црну симулирали са три остале боје, што је давало баш фин тон али није успевало сваки пут - чим се плоче мало помере, види се да то није једна црна линија. Садржај је остао мање више исти, са додатком целог стрипа у средини, а почеле су и да се појављују СФ приче и то редовно, у сваком броју по једна. Чак је ту негде, можда ове или наредне године, ишао и цео роман у наставцима, што су урадили само тај један пут. Тешко се то пратило тако. Боље је било са причама - ту се изређала цела стара гарда, и Бредбери и Шекли и Дик и ко све не. Више пута сам се питао како само налазе толике приче које тачно стану на једну страну, мора да манипулишу величином илустрације... ал' опет, питао сам се да ли је понека прича скраћивана да стане.
Након месец-два се испоставило да уме да буде тешко да се дође до свог примерка, јер у трафици код шећеране нису никако умели да предвиде колико примерака да наруче, популарност листа је баш расла, па сам некад морао да идем чак код Шанте, или на Ружу. Да нам се то не би више догађало, и да уштедимо неку кинту, ћале ме претплати. И тако је Забавник годинама стизао сваког петка, пресавијен напола и умотан у тамносмеђи пакпапир, са мојом адресом на налепници. Поштар би то донео негде између десет и подне, ретко кад раније, а само у изузетним приликама касније. Ти изузеци су били углавном они дани кад би пензије стигле у петак. Пензионера и није било тако много, али би умело да се деси да се поштар задржи, частили би га људи...
Од претплате смо одустали неких пет-шест година касније, али смо и даље наставили да купујемо Забавник, до ваљда у деведесете.
Ту негде је и Илустрована политика прешла на нови формат, можда два-три месеца пре или после Забавника. Био сам толико жељан добрих боја, е ето најзад имамо добру штампу, и са те стране нам је порастао стандард, да сам био прилично разочаран распоредом по странама, јер је трећа страна, у боји, носила писма уредништву и недељну карикатуру, од чега је стварно у боји, плавој, био само оквир око те карикатуре. Па сам писао уредништву, тада се то често радило, и нуто чуда ови то објаве. Одатле су биле две последице: то је прочитао Ђуђин син па кренуо као да ме зајебава, ал' више онако да се види да је видео, и да се мало дува што се познајемо - ето, моје речи изашле у новинама, није да сам нешто славан ал' дај шта даш.
Друга последица је била да су се и у уредништву клепили по челу и та писма уредништву пребацили на четврту и пету страну, а на трећу страну натркечили рекламу. Наравоученије: нема те ствари коју реклама неће усрати.