18-VIII-2000.
Моја машина код куће се нешто скембечила, па је однета у Аваи. Пеја ју је средио и држао на тесту 48 сати, каже „ако и сад буде буџила, одох у програмере“. Из ко зна којих разлога у архиви нема мојих порука, а ћале никако да се уштоси са овим што је добио, јер дотле је имао ваљану латиницу са свим словима и Нетскејп (нескафе) за пошту, сад одједном има осисану латиницу и Аутлук експрес, ужас. И наравно, не цитира више моје поруке, тај дифолт је код Мајкрософта другачије постављен. Тако да нема трага оном што сам му писао.
Те тако решимо да узмем нешто годишњег одмора, дан-два плус викенд, и да одемо на море. Није нешто далеко, око 250 миља, што је испод 400 км, мање него до Загреба. Данас кад гледам шта гугао каже, испада да од Еберга до Негс Хеда може да се стигне за четири сата, што је смешно, то значи од почетка до краја максималном дозвољеном брзином од 65 миља на сат (то у Вирџинији, после ћу видети да у другим државама може да буде и 60 и 70 и 75). Наравно, немогуће је, јер ем је гужва око града на почетку, ем још гора око Ричмонда, ем се испод воде лети вози споро.
Комшиница преко краја улице (улица се буквално завршава код нас, па 20м шуме, па се наставља од ње) нас је упутила на преноћиште Тенглвуд, што би му било нешто као честар. Вожња је била занимљива - Корола је добро ишла, на аутопуту углавном није била гужва, време лепо, клима ради, нови поларизациони цвикери за сунце стварају занимљиве ефекте, ма дивота.
Око Ричмонда, наравно, гужва. Тамо увек негде нешто копају, додају се нови прилази обилазници, или се негде додаје још понека трака, и то онда, наравно, створи колоне. Но, прошло је и то и стигли смо и до реке (Џемс и Елизабета, заједно). Кад ја тамо а оно мост понире под воду. Доообро... ако могу Амери туда, могу и ја. Тунел као тунел. Мало ти је чудно кад знаш да иза зидова тунела није камен него вода, ал' ништа, не избацујеш из пете него пичиш истом брзином као и ови око тебе. И изађеш.
Кроз Вирџинија Бич је испало доста забуњено, баш нисам знао где сам, али у неком тренутку видим путоказ за 168 југ (тј јужни крак вирџинијског друма број 168, а северног крака ни нема јер би за пет минута упао у реку) и за пола сата смо већ били у Северној Каролини. Тамо се већ аутопут претворио у регионални друм са две траке, ограничење на 50 (дакле као наших 80), а путоказа је било таман довољно да изађемо на мост према Спољним Обалама (или вањским банкама). Одатле је друм чудан, са пет трака. Две тамо, две амо, а средња за скретање у лево.
И дошли смо до тог Негс Хеда (рагина глава), и нашли ту петљавину од шуме, и стварно симпатично изгледа а и скроз је попуњено. Кренемо полако низ сокак и ћошак даље видимо хотел који нам се отприлике свидео, паркинг не баш попуњен, ајд да пробамо. Четворокреветна соба за ваљда 70$ за ноћ, уз неки као попуст што смо ухватили на не знам шта - ваљда што остајемо дуже од викенда.
Петог кревета није ни било, обећани лежај није никако ни стигао. Схватио сам да спавање на поду ни није тако лоше, а то што је испод врата било с прста простора и што је туда добро дувало, па, ни то није било лоше, бар ми није било врућина.
Хотел је, у ствари, буквално хотел промаја, то је изгледа најпростија конструкција од ваљда бетонских стубова и плоча, све остало је гипс, летва, пластика, ексери. Трећи спрат, преградни зидови према комшијама на тераси од обичне даске, фарбане ко зна кад. Ал' добро, нисмо дошли да се луксузирамо него да се сунчамо. Клопали смо у соби шта бисмо купили у дућану - било их је неколико на том главном друму, ћошак-два даље - углавном Маручан супе и ваљда готова јела. Не знам да ли смо имали мирка у соби, ма доста детаља о ова четири дана је изгубљено јер... види горе.
Соба није гледала на пучину, него на југ, хотелско двориште и базен. Скроз десно, низ фасаду, ако бих се добро пресамитио, мимо разума верујући да пластика на огради терасе у средини има добру греду од бар четири цола, могао бих да видим у даљини споменик браћи Рајт. Мислили смо да га обиђемо, кад је већ ту близу, ал' нека неки други пут. Са степеништа се пружао поглед на комшилук. Јесте све ово туристичко место, ал' изгледа да ту има још ихај места, није ни нешто натрпано, паркинг полупразан а ове дашчаре имају огромне плацеве. И то остављено тако црно, из цуга смо то прозвали хотелом за Алана Форда.
Базен смо посећивали ту и тамо, плажа је била релативно близу, били смо ћошак до песка, па је онда требало прећи стотинак метара дине и спуста ка води. Нисам очекивао да пешчана чплажа буде овако стрма, било је ту добрих двадесетак степени. Таласи су били жешћи, добра масажа кад те фљене преко леђа и кукова, или добро љуљање ако се загњуриш.
Други дан смо ишли у обилазак, возили се скоро до острва Хатерас (што је презиме оног Верновог капетана што се закључао у тропском рају на полу, беше ли северном?), ал' није нам се прелазило. Обишли смо и некакав пешчани парк, шта ли, пентрали се по оним динама, све гледајући хоћемо ли морати пешке назад или да 'ватамо црва. Обишли смо и западну обалу, која је скроз другачија - нема таласа, мирна вода, зеленило на све стране, песак покривен да се ни не види, обала кривуда, други свемир. И нема хотела, ту су све нечије кућице. По изласку одатле, кад је требало да пређемо оно чудо са пет трака, нема семафора. Ајд чекамо да се укаже прилика, кад са јужне стране, нама здесна, долази нека риба у тенку, тј у неком камионету од бар четири тоне и мотором од сигурне три литре или јаче, не даје жмигавац али успорава у средњу траку, вози десном руком, седи високо, дупе мора да јој је у висини королиног крова, ко зна да ли ме уопште и примећује, левом држи мобилни на увету, разговара, плаче и скреће ка нама. У јеботе, скоро да сам се усрао, ако ова мало врдне, како се залетела и како више није ту него што јесте... ал' добро, ако је било и близу, није било контакта. Прође и она.
Ветар на плажи није никако ни престајао, само је мењао јачину, увек са пучине. Пошто је тако пиркао, није нам било врућина, па нисмо ни примећивали колико сунце пржи. Го је већ други дан била розе, а Нина је тако изгорела да је била скроз отечена. Увече смо ишли да се прошетамо по вароши, и свратили до миниголфа да видимо какве су то керефеке направили - био је ту и водопад, и поточић, и баштица и травњак и зидине замка и нешто песка (трава вода и песак су били прави, остало лажњак), и на фоткама се баш види како јој није добро.
Трећег дана већ нисмо ни ишли на плажу, бар не сви и не цео дан, Лена јој је правила друштво у хотелском базену.
Спомиње се: Аваи, Алан Форд, Владимир Пејин (Пеја), Горана Средљевић (Го), гугао, Ененберг (Еберг), Јелена Средљевић (Лена), Мајкрософт (Мали мекани), мирко, Невена Средљевић (Нина), на енглеском