25-III-2011.: Деда и баба
У ствари је била стигла и порука, „2011.03.25 18:27 Baby Раја was born march 25 at 1240pm!“. Временска разлика је само 5 сати у ово доба године, јер њих тамо летње време качи три недеље пре него нас овде (а у јесен две недеље дуже). Дакле вест смо добили за 47 минута... Само што је нисам приметио.
Касно поподне стигне ми кратка порука на скајп од Ендера, само каже да се родио Раја, 9 фунти 22 цола. Постали смо деда, баба и тетке. Проследио сам вест.
Сутрадан смо ишли у Петерхид да садимо воћке. Узели смо на бусодрому нешто за доручак, ухватили бус у 7, стигли тамо и кренули да радимо. Око самог копања сам сликао ноклом, а ваљда на почетку и на крају Фујицом - на фоткама нема метаподатака, датуми на фајловима су из времена кад су вађени из фоткалица, дакле немам појма којим редом је шта ишло, шта је пре а шта после.
По јарковима око баште, где је комшија терао прву бразду кад нам је зимус поорао, лежала је вода. Код комшије до нас је било још горе, ту је било читавих бара. Како забодемо ашов, док принесемо садницу, рупа је већ до пола у води. Много се земље задржи на ашову, тешко иде, али гурамо. До краја дана смо посадили већину од сто садница што смо узели. Прво смо позабадали црне рибизле, десет комада, између капије и угла куће, и у леви угао баште, уз ограду. (остале су три да роде, па онда само једна; годишњи род је око 150г, једном сам то обрао па је од тога направила ликер, који онда нико није пио па смо га препекли)
Наследили смо око два кубика шапурине, под неким импровизованим кровом од исправљених буради и бајаги греда, све рађено методом пљуни па залепи. Засад држи. (та шапурина је после била главно гориво за печење ракије, док се није свела на отприлике четвртину количине, што је тад већ било влажно, труло и прилично неприступачно; тај кров је тада већ био на једва метар висине, ал' то је 2018.)
Поред шапурине и канти, наследили смо и џукца, Бобија. Испрва нас није трпео, а онда је видео ко га лебом рани (буквално, за сваки долазак би добио од нас пола векне бајатог хлеба, био срећан ко куче). Више је сметао док копамо, јер је баш хтео да се покаже како он то уме боље од нас.
На сваком кораку по кући налазимо старе жилете - на лавабоу, уз огледало, у фијоци у кухињском столу, на оквирима прозора... Невероватно. Тај као да у животу није бацио ниједан жилет.
Ван куће свуда бабине чарапе. Стара градња, неуништиве. Забодеш ашов, запне за чарапу. Да ли је деда нешто везивао, или их је баба офрље качила на штрик па су се разлетеле по башти, ко ће то знати, ал' ево ни десет година касније нисам сигуран да сам их све потаманио.
У неком тренутку ми зазвони нокла - јавља се Нина из болнице(!). Нешто температура, шта ли, што је бабица ошацовала као ајде иди за сваки случај да не буде да је нешто озбиљно (старо америчко чување своје буље и страх од парничења). Тамо су јој то спустили одмах, али нису хтели да је пусте кући, ваљда да би могли да наплате цео болнички дан, него ајд да мало сачекамо да не буде погоршање итд. Сцена је била надреална, разговарају преко океана, док ми стојимо на ивици блата, уз зарђалу жичану ограду, ведар дан и около лете роде.
И то се некако завршило, сад да ли су се извукли без ноћења, мислим да нису, ал' свеједно, боље и овако него да се порађала у болници. Овако код куће, у базенчету, ма дивота. И наравно, гомила фотки, да и тата нешто ради. А и бабичина помоћница исто фотка.
Спомиње се: Ендер Аквила, Невена Средљевић (Нина), нокла, Петерхид, Рју (Раја), Фујица (Фујица), на енглеском