Други састанак Г55, тј одбора за матурски парастос. Договорио се опет са Драганом да дођем по њу, и то овог пута комбијем. Био сам закачио пуњач још пре два дана, и испоставило се да је успео да га напуни, па ајде мало да га провозам. Иначе бих морао да га креснем да га вратим на место, стоји тамо назад на комшијином травњаку још од прошлог пуњења. Постао је елекрично возило, напунити акумулатор пре употребе, баш као што је био Горанин Сивик кад се преселила у Сијетл.
Таман сам размишљао шта бих могао да вечерам, кад зове она, пита где сам. Укапирам шта је, па „а то није у деветнаест?“ „не, сад“ „океј, полазим“. И покупим је и стигнемо док су се ови још увек прозивали, јесмо ли сви ту, чекамо ли још неког итд. Присутни опет мање више исти - Борче сад као председавајући, Бора, Јозда и нас двоје од познатих, те још десетак. Двоје редовних нису ту, имамо троје нових, условно речено, нико ту није баш нов. Усвојено је да нећемо бенд, ем кошта ем је прегласно, нико од њих не уме тише, него је И.Б. лепо контактирала Трлета и он не да хоће, него је већ почео да спрема материјал, а има још десетак идеја, од којих из цуга нисмо усвојили ону да у салу улазимо одељење по одељење. Јер, тај улазак је имао смисла на свечаној академији 1974. али смо онда улазили у пуну салу. Ако бисмо сад улазили тако, четврто један из прве гимназије би улазило у празну, и било би их у вр главе шест (риба, имали су једног фрајера, да се изразим тадашњим речником, и ко зна да ли је тај жив), дакле дркопиш.
Мени су увалили не само слајд шоу, и то не само за време академије, него и за време журке, него и да напишем програм приредбе. А ни гимназија више нема хор, па ће са те стране бити зајебано, треба нам хор да отпевамо Гаудеамус, а с друге стране лако може да се деси да нам западне неки хор са свецем у имену, у ком случају сам рекао да се повлачим из приредбе комплет, да не кварим.
Нисам само ја лоше запамтио - у повратку је Драгана све гледала где ми је на паркингу остао Јода, већ заборавила да смо дошли комбијем. А нисмо ништа пили, она киселу ја кафу, несуљу, домаће нема, кафић је то.
А не пијемо још од суботе, то је било последње. Ја још и попијем своју тинктуру чубра пре спавања, али је скоро и заборавим па ми се вуче два сата, а уме да се деси и да ујутро затекнем скоро пола чашице, а понекад и није било скоро него баш. Деца су океј, Линда повремено дозива маму, ал' то некако више драмског ефекта ради, скоро да је напев. Свима је океј да је мама на одмору.
Нина је уредно стигла, ујутро већ послала фотку са тим типом. Кад сам 27. послао руску фору о Техасу (Зове ЏФК и пита „како је, потомци, јесте победили комунизам... а, ратујете. С Тексасом, а против кога?“, што је реприза сличне форе од прошле године, кад Гагарин зове и, „с Украјином, а против кога?“), окачила је реакцију из одмах, сад да ли са телефона или лептопа, не бих знао.
За sGradlj.com сам најзад кренуо да радим остатак у Дабоу, решио да нађем што ми не увећава контроле (зато што му нисам рекао, то сам већ знао, но сам сад нашао где то треба да му кажем), и закључно са двајседмим завршио пролазак кроз оба текста. Ту сам имао проблем што је конверзија спојила пасусе. Нема их превише, то су већином кратки текстови, али има где има. Могао сам да ископирам поново из оригинала, само текст, преко стевке, али ту бих се сударио са главним разлогом за конверзију, што под вином више немам šđžčćŠĐŽČĆ па бих то морао да јурим и исправљам. То сам урадио можда два-три пута, у енглеском тексту, а иначе сам искористио прилику да прођем кроз све то. Јеботе, колико тога сам скроз пропустио да напишем, и шта сам све написао на четири места, чим заборавим да сам га већ написао и где то... Прибележио неколико компликованијих случајева, па ћу полако, кад напишем остатак. Засад сам само оспособио да могу да укуцам и да се то сними, све остало касније.
Двајсосмог смо роштиљали, две киле ћевапа. Раја појео ваљда дванаест комада, Виолета седам-осам. Деца мање више нису неки проблем, мање се џапају, Линда престала да кмечи и урла за макаршта, Санда уме да заспи у по бела дана, а и сви су се некако уштосили са дневним циклусом, осим Виолете, она и даље легне предвече и пробуди се пред зору. Свакако боље него кад је спавала од 10 до 18.
Поподне приметим нешто ново... кад сам терао StatCounter.prg, видим да у заглављу више не пише „brojaé“ него лепо „brojač“... Е, исправили су га. Јес, синоћ сам пустио ажуришку. Касно, пола године нико да ме опсује, сад сте се сетили кад сам се већ преселио, нема назад. За то време су Линда и баба пичиле акварел, и ако можда искуство и бројни јућуб видоји дају нешто предности у техници, младост и маштовитост побеђују (ми бисмо рекли бедиду).
Јандекс ми нашао што остали нису (хтели) - где да играм биџулд. Док сам тако играо (не прелазећи даље од 20. нивоа, што је око 200000 поена, споро иде са пипкалицом, лакше је ишло мишем... ех, некад сам терао и преко два милиона... а садашњој верзији се смрзао семафор, не показује бодове до краја партије), крене Нина да шаље фотке. Тамо у Дакоти има и снега, ех. Онај посао код лихвара није добила, ал' је конкурисала на још неколико места у крају. Од недеље има други разговор, код осигуравача, и то здравствених. Ех, нема више поштеног посла.
Тридесети. Звао Бајло, да јави да је Кристини умро муж, рак костију. А био активан до самог краја, ево сад децембра је ишао у Грчку, мотоциклом. И она с њим. Ко би рекао, она је увек била тиха и повучена, међу разредним ћутолозима. Види, види.
Друга вест је да се Сташа оперисао, скинули му најзад стому и сад сере као човек. Издекламовао сам му шта сам имао око матурског парастоса, као члан г55, а онда и звао Драгану колико да му покварим муштулук, знам да ће одмах звати и њу. Нисам био довољно брз, пола је већ стигао да истртља преко вибера (мене је звао преко скајпа, телефоном, са све видеом, добро смо се и видели и чули), ал' другу половину је прво чула од мене.
Наишао и млађи брат Азири, да врати шта је момак грешком спаковао - обична клешта, малу шпахтлу и жичану четку. Вратим ја њему табуре што је заборавио да однесе, и реко није то све, прегледајте. Сетио сам се још за Униор клешта... Каже био је у Француској два месеца. Аха, а кад сам причао са Сафетом било је да су ухватили посао у Новом Саду. Све вам верујем. На списку је још нож са троугластим сечивом и сребрнастом дршком, црвени ђубровник са четком, мали плави минус одвијач, кратко лед светло.
Тријеспрвог случајно кликнем на неки од предлога што ми је прегледач избацио, пише „беджјевјељед“ (тј на руском) и гле, начисто урађена верзија биџулд. Ово што сам покушавао да играм пре неки дан је била она стара из 2008. и то више није било то, трули софтвер. То је било писано у Флешу, који више није баш подржан, па је било и доста споро (чак и на зверци од мека), и није приказивало текући резултат, то заварено на 1234, и било доста ситно на екрану (ех, ко вас лупао по ушима да радите у пикселима а не векторски...) и умело и да се забуџи. Ово је већ како треба. И опет сам се помало навукао. Остао до два ујутро, и дочекао да се Нина јави да је полетела из Су Фолза, и онда и да је полетела за Амстердам.
Преподне сам већ смањио, проводио бих само сваку другу пуш паузу играјући се. Нина се јавила из Амстердама у 11:48, и нема ранијих летова за Београд, „Има два пре подне и тај један увече. Вероватно је тако да може да покупи све доласке из Амстердама“. За ручак ће бити, наравно, сарме, носталгија експрес, што је Раја пропратио стискањем носа, чак изашао на терасу да као мало дише а и тамо држао запушен нос. Ето да и он ухвати мало свежег ваздуха.
Сарма, наравно, одлична. Дремнуо мало после ручка, ал' није баш ишло, па ајде још једном после вечере, е то је ишло, забунио сам се ко ћуре. Кад ме пробудила, требало ми је добре три секунде да се сетим кад шта где. И онда све по реду, попио још пола кафе, отерао Јоду на прање, које сам опет платион окрњеном двестодинарком, шта аутомат зна, његово је да препозна новчаницу а не да јој проверава територијални интегритет, стигао на аеродром читав сат раније, шетао по згради, двапут излазио на пуш паузе. Ослушкивао мало холандски мало руски, лепо звуче баш.
Таман кад сам мислио да је остала верна себи и успела да изађе последња или да јој затуре пртљаг, кад ето ње, тачно на пола сата од слетања. У 0:21 смо се сликали на паркингу, у 1:15 смо били пред кућом. Ако неки од часовника не лаже, онда је ово рекордно време, 50 минута од Сурчина до куће. А нисам нешто газио педалу, него је друм празан - од Ченте до куће нисам скидао дугачка светла.
Деца се обрадовала онолико (осим што је Санда то после, већ је спавала), а нас двоје смо отишли горе да прославимо што 12 дана нисмо ништа пили. И само нас је прва мало дрмнула, што се иначе не догађа, после је до четврте ишло нормално.
У петак, другог, смо се издиванили са Леном, она у Атини ми у поткровљу, ударио мек на мека, слика савршена, она одлично изгледа, онај трудбенички сјај, а сад како је у четвртом месецу, већ се види и стомачић. Нешто мало, тек да није раван. Каже одлично се проводи и друштво је добро, чак размишља како да довуче Милана, „ми серијски радимо заједно“.