21-II-2024.
Паковање није било нешто компликовано, јер је развучено натенане на цело поподне, вече и ноћ. Све је то Нина сама урадила, деца срећом нису много покушавала да помогну, није било да премештају ствари, бар не много пута.
Ујутро смо натенане попили кафу, будили их једно по једно (Нина није ни спавала), нахранили их колико толико па онда и понели да нешто грицкају. Запамтили смо како је Санда кукала летос кад смо их однели у Чурду како није доручковала пре поласка, па да не би опет.
И, зачудо и противно добрим обичајима, кренули смо на време. План је био да кренемо у 9 са намером да то не буде после 9:30, и испало је да је 9:10, одлично. Комби пали, иде, нови брисачи, све ради, чак сам на празнијим деоницама успео да претекнем пар камиона. Упркос уобичајеној гужви од Пупиновог моста до аутопута, стигли смо на аеродром за сат и десет минута. Стигли све полагано, паркирали се близу прелаза, тако да ни пртљаг нисмо имали нешто много да вучемо. На чекину нигде никог. Нина, сва већ у тамоу, држећи се формалности да не изнервира особље и не направи проблем, крене кроз онај лавиринт од трака... који има смисла кад треба организовати 200 људи који чекају на ред, ал' ама баш никог нема, чему то... Ал' ајде. Нас двоје изађемо да запалимо једну, сад може. Док смо се вратили, чекин сређен, чак су добили да седе заједно.
И онда још последњи обредни пазар. За понешто смо их убедили да се такве ствари не купују на аеродрому, где је све двоструко скупље, али је морало да се купи по једно пакло принглса, још воде да пијуцкају (Виолети, наравно, кокакола), и онда смо нашли да тамо код чекина може да се седи, и ту полако одгурали преосталих три четврт сата. За последњу фотку ми је Санда села на раме и баба нас је тако шкљоцнула. А онда смо их отпратили до перона, изљубили се и... то му би то.
Док смо стигли кући (са свраћањем у Мере, да купимо велике црне кесе да почнемо да пакујемо све ствари које су за одлагање или бацање, боранију, грашак, печеницу, сланину и храну за мачке), већ су стигле фотке из првог авиона, сви срећни и весели. У Минхену (ака Баварском Монахову, како је неко превео италијански назив Monaco di Baviera) су имали једва сат за преседање, и наравно да су Немци баш њих изабрали за претрес, свих петоро и сав ручни пртљаг. Као искусни путници, знали смо шта где дође, па је ракија (пола литре кајсије, пола литре крушке) била у предатом пртљагу. Стигли су некако, и док ово пишем ваљда већ лете преко.
Комбију најзад понестаје горива, жуто се упалило таман око Ченте, како сам и мислио да ће, нисам точио од јуна 2022, али је зато акумулатор пун, а јуче сам направио и туру течности за прање прозора, са новим детерџентом (за судове) из Мерета (домаћим, зове се „Пери“, све остало је на енглеском), у колима је било понестало. Откачио клему, акумулатор је пун. Чека април.
Ручак, кајгана са сланином од пет јаја, као што смо то једном пре три недеље док је Нина била у извидници. За вечеру сам појео остатак од рођенданске торте, а ако још огладним има још две-три палачинке од јуче. И брдо колача и слаткиша, индустријских наравно, што смо накуповали у Мерету, коцкајући се. Нешто им се тако свиди да истог сата смажу све што смо купили, онда следећи пут купимо два-три пута више, смажу и то, купимо још нешто више трећи пут, тога пола остане. Тако се десило са шећерном вуном, сад са некаквим ролатом.
На списку ствари које више не купујемо су: слаткиши, кокакола, флаширана вода, чипс, смоки, млечна чоколада, остале грицкалице, бојице, оловке, играчке, чикине ногице (в. Кућни), помфрит, рибљи штапићи, сладолед, риба за суши (што је Виолета јела тек тако), јебени принглови и уопште прерађени кромпир, индустријски хлеб, рамен, воћни јогурт (повремено), а и тоалет папира ће се мање трошити.
Није ми што је тишина, нисам толико био ни жељан тишине. Него што више не чујем вриске, урлике, режање, цику и писку из ситних звучника и глумљене бајаги дечије гласове са певајућом интонацијом и бар трећином реченице изговореном октаву изнад у јебеном фалсету, те, још горе, ту исту интонацију у правим дечијим гласовима. Ал' јебига, дигао сам руке пре неку годину. Колико год да су управо све оно што сам као клинац мрзео код друге деце - размажени, афектирају, хоћу-нећу, нису нешто ни радознали (то Раја, њега је тек сад стигло да почињу да га занимају ствари ван екрана), деру се, манипулишу једни другима... јебига, слатки су лепи и паметни, умиљати и било је милина имати их у кући ових пет година. То се напросто воли.
Ех, и најзад пепељара лево од тастатуре, где је била непрекидно од деведесетих. Најзад и то кад изградиш кућу својим рукама значи да у њој смеш и да пушиш.
Увече смо нас двоје пили кајсију, фес је уредно вртео фотке. Од последње ажуришке Змајчек не гаси мониторе на десет минута, па смо се нагледали свега, и повремено погледали на Телеграм, и видели кад су слетели у Њуарк. „Линда повраћала у авиону пре слетања. Санда јој дала идеју.“
Легли смо око пола три, све планирајући шта ћемо којим редом да доводимо у ред. Остало нам је брдо чипса, тих колача, пола боце и три бочице куповне воде... За почетак, више не држимо дежурна светла (степениште, купатило, мој сто) нон стоп упаљена, више нема ко да тумара ноћу и да се питамо да неће да налети на нешто. Нас двоје знамо кућу напамет. Истина, сад спавамо у жутој соби, што нам је у ствари први пут - спавали смо годинама у плавој, понекад и у великој, горе смо спавали у све три, кад којој, само у жутој нисмо никад. Душек делује чудно, некако је наизглед тврђи, ал' смо заспали ко сисанчад од голуба. Буђење, око 10:30, ми је било мало зајебано, јер сам спавао на десном боку скроз уз ивицу кревета, што ми се иначе никад не догађа. Да устанем, замахнем ногама ка поду и осетим да немам кревета под леђима. Брзо одреагујем, не паднем, али ме зато стрефи грч у листу леве ноге, не претерано јак и штавише брзо је попустио. Али није скроз попустио, и никако да прође до краја. И после ручка, док чекамо да се они у Чесапику пробуде и јаве (послала је само фотку свог Волва у гаражи на ОРФу), још помало шантам и понекад јаукнем док ходам.
Издимили и једну на клупи под кајсијом. Како рече Васа на Бурундију, „Сељани, како кајсије? Спремне за цветање? Не види се никакав мраз бар 15 дана, ако процветају и прецветају у том периоду, ствари изгледају више него добро за њих, барем до априлског мраза.“
Најзад смо се видели око 17:00, одсели су код Реина и Фрејс, јер у њиховој кући још нема топле воде, још понегде цури, мајстори су још тамо. За невољу, плаћени су унапред, тако да ко зна кад ће то бити урађено. Добро изгледају, девојке су добиле огромне плашије или сквишмелоу или како се већ зову те играчке. Тога је неколико комада остало и овде, нису ни покушавали да све попакују. Каже Нина да не да су их испретресали у Минхену, него су чак децу терали да се изују па су им ишли по табанима детектором метала (!). То им је још госпоја на Сурчину, ђубре швапско, уписала „S“ на перонске карте, свима редом. Дошли пре времена, чудна комбинација презимена, толико деце, нееколошки, гле колики угљени отисак стопала, и још би из једне Србије да лете за САД, тск зарез тск, ајде један претрес. Чак су са дечије електронике скидали заштитне навлаке. И то посебно зато што је одбила да прође кроз рендгенски скенер. То исто су покушали да јој ураде и у Њуарку, и само је рекла „већ смо кроз ово прошли у Минхену, ја сам већ 40 сати будна и уморна сам и не могу брже од овог, мораћете да имате стрпљења“. Ту су се смиловали и прескочили остатак прегледа, само да прође кроз детектор метала и готово.
Док смо се отпоздрављали, јавила се Лена, негде у парку код СИВа, шета Апија, хтела и она да чује шта је и како је. Није нас нарочито добро чула, јер је овај нашао другара сличног себи и надлајавао се против телефона.
Спомиње се: Апи, Бурунди, Виолета, Змајчек, Јелена Средљевић (Лена), Кућни речник, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Невена Средљевић (Нина), Реиналдо Аквила (Реин), Рју (Раја), Росанда Аквила (Фрејс), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), фес, Чурда, на енглеском