13-VI-2015.
Јуче јавили да је умро Власта, данас сахрана.
Одемо, сви већ тамо - и Жарко, и кева му и баба и жена и сестра, и Властини брат и сестра (она буца) од стрица, и тетка Дара.
Код Власте смо још пре пет година уочили онај воштано-маслинасти тен, какав је запатио и његов отац пред смрт, а вала и Бештара. Оно кад изгледа да је био добро поцрнео па је таман почело да се повлачи. Но, тада је био септембар и то је и било нормално да тако изгледа, а онда испада да је добро и прегурао још пет година. Ваљда што је био мршав, за разлику од оца. Свеједно, резултат је исти, срчка.
У капелу нисмо улазили, шта ћемо ми атеисти да слушамо како поп рекламира свога шефа и ни речи не каже о покојнику. С друге стране, знам шта црква мисли о атеистима, и неугодно ми је да газим тамо где стварни верници мисле да је њихово свето тле. Те тако, две цигарете напољу док се то заврши.
Онај брат од стрица је остао исти грмаљ са боксерском фацом какав је и био, а све оне приче Властиних кеве да је његова жена фаћкалица која ће да га опљачка и остави су, тако, приче, ту је она и не мрда. Иста какву смо је и запамтили, штиглиц, мршава, и да није дугокоса плавуша не би је нико ни приметио. Кева, пак, поприлично пролупала, договор је да ће удовица да живи са њом у приземљу и да је пази док буде могла, а Жарко иначе има стан преко целог спрата.
тетка Дара оперисала око, дође јој нешто већа зеница као у јефтином СФ ефекту, ал' каже сад одлично види, и баш је била и окретна а умела и да окрене... наговорила нас да је одвеземо кући и то врло вештим маневром. А таман смо мислили да јој понудимо да је одвеземо.
Жарко је испао баш домаћин, пазио на организацију, да ништа не изостане. Олакшавајућа околност је што сад има, на углу код гробља, кафана за даће. Клопа, наравно, увек иста* - чорба, пржени ослићи, савијаче с маком. После даће су нас позвали да поседимо код њих, ал' јок, већ смо договорили са Леном да је обиђемо. Оставили тетка Дару пред станом у неком од оних забуњених сокака, она се одгегала на спрат а ми се искобељали и кренули ка Београду. Негде на пола пута између Алибунара и Панчева заустави нас мурија, да погледају пртљажник, свима гледају. После смо чули да је било негде неко убиство, убице у бекству, па проверавају редом. Оно, не знам шта су очекивали да може саксу да стане у пртљажник, ал' ајде.
Тим делом пута одавно нисам прошао, можда још крајем шездесетих кад смо морали туда за Румунију, док није изграђен друм право до Вршца. Ал' ништа нарочито, осим што смо се нагледали нових гастарбајтерских кућа по главним сокацима у селима уз пут. Пред Ленину зграду смо стигли око 18, сачекали је једну цигару док се није појавила, на свом супер бициклу. Попели се с њом горе, поседели. Предали јој кутију свежих муфљуза са вишњама (в. Кућни) њену фотку још из сватова од пре пет година, што су ови послали, ето кад тад то стигне.
----
* тада нам је то још било ново, ал'... биће тога још, и сваки пут исто. Није проблем, добро је.
Спомиње се: Владимир Себешћен (Бештара), Власта Зарин, гастарбајтер, даћа, Жарко Зарин, Јелена Средљевић (Лена), Кућни речник, саксо, тетка Дара, на енглеском