Јављам ћалету
Нина стигла, све у реду. Авион јој је каснио из Прага сат и нешто, скоро два, али јој је то било скоро свеједно, јер је у Њуарку тако чекала два ипо сата уместо четири. И из Њуарка је каснио, само двадесетак минута.
На аеродрому у Ричмонду имају нове синемаскоп мониторе, са све сликицама, па се виде заштитни знакови авиокомпанија уместо некадашњих скраћеница, а како се авион примиче, тако исписују колико му је још миља остало, тако да знаш колико му још треба.
Није било гужве, тако касно увече стиже можда по један авион на сваких петнаестак минута, а овај њен је био капацитета обичног аутобуса, бар судећи по броју торби. И торбе су брзо извадили, нисмо уопште морали да чекамо.
Пошто је на сокаку била гужва (недеља касно увече, студенти дошли) морао сам да се паркирам у ону гаражу, па док сам ја докотрљао кофер, она је већ све повадила из ранца и торбице. Тако сам пропустио распакивање и шта је све коме донела.
Стигли смо кући око два ујутро, возио сам прву половину пута спорије јер је почео снег, топио се одмах а чак се није ни лепио за стакло. Пут је био као помало влажан, помало мастан, мада нисам осетио да ишта клизи, ал' ајде за сваки случај. Од пола је било суво, а одјутрос ево сија сунце све у шеснаест.
Пробали смо по гутљај ватрене воде марке "вода ВОДА", и - свака част мајсторе. Она кајсија и дуња што је Нина летос донела остају на одлежавању (имамо "тајни сеф" - у једном кухињском ормарићу су фијоке краће па има петнаестак сантиметара простора иза), кад смо дегустирали осећало се да вишкови укуса још нису изашли, ал' ово сад (беше лоза 2002, јеси ли тако рекао?) је већ одрадило своје и има фин шмек.
Данас је Давид још увек у Њујорку, треба да пусти да се књиге ажурирају према пописаном стању, што је доста шкакљива работа, јер овај инвентар што радимо је поприлично мимо памети. Сви смо кад тад инвентарисали на радном месту, и увек се узимало стање на одређени дан, и то се узимало здраво за готово, а о разликама се правио извештај.
Е, овде се узимају разлике у односу на тренутак пописа, па се то додаје или одузима од стања у тренутку затварања - што ће рећи да се између почетка пописа, тренутка пописивања артикла, и тренутка затварања у књигама може десити свашта (мада се они као труде да што мање мењају стање), тако да ће неких неслагања увек бити. Изгледа да им и није стало да стање буде цакум пакум, него само да књиге доведу у 99% стварно стање, а онај један посто није битан. Ово ионако није књиговодство, ово је само магацин. Књиговодство... могу да среде како хоће, пошто је за добар део робе цена ствар надахнућа :).
Све ми се нешто чинило да ми је та шетња кофера два-три ћошка нешто као вежба за Њујорк, и као да сам то и наглас рекао, јер се чуло где треба. Вечерас идем у Њујорк а сутра се враћам, а можда идем и целу следећу недељу. Овај инвентар је више да знају где им је шта, тј да имају увида у стварно стање. Иначе, све мањкове сам "преместио" у радну јединицу "није нађено"... и ови то не шмирглају пет посто, упорно покушавају да требују камење одатле :). Једно од задужења за сутра је да обришем ту "радну јединицу".