26-II-2005.
Ишли смо Ричмонд, у редовну посету, и да им мало попунимо фрижидер - то смо прескочили неколико последњих пута. Понели смо и роштиљ за размену :).
Питао ћале за тај роштиљ, да ли је на рачуну остао забележен број мотора или тако нешто. Ех, роштиљ, јака ствар - има два грејача и термостат. Нема чак ни главни прекидач. Зато и кошта само 20$ - тј на кутији је писало 34$, на гондоли 24$, а на рачуну 20$. То често ураде, обарају цену а не истакну баш одмах, па добију два ефекта приде - не треба им толико особља (као што би им требало кад би хтели да све држе тип-топ ажурно) а и муштерије се пријатно изненаде.
Рикардо дипломирао први део, сад је економиста. Остаје му да још за ових неколико месеци исполаже и неке рачунарске предмете па да буде и програмер. Частио се нов телефон, са солидном камером - вегеа резолуција (640х480, отприлике као онај Сеико пре пет година). Ту је пала једна фото сеанса - он са тим, Го са Агфом, ја са минолтом. То његово сокоћало је исти хокипак (хокејашки пак) као што су и њихови телефони. Бар има и некакве уграђене ефекте, па на лицу места прави обрађене фотке - разне дисторзије као у кривом огледалу, или двобојно или са прскалицама итд. Зезали смо се с тим пола сата, и смејали се ко блесави.
Е, имамо једну новост у кухињи - кајмак. Нашли смо рецепт (од Шкрбе и расејаних) и пошто већ имамо добре посуде у којима млеко не загорева, нешто као Цептер само са пар нула мање на етикети, и Лена маже све у сласт :). [ово нас није дуго држало, направила је још можда две-три туре, а онда је испало да је ту више посла неко ужитка; опит је успео.]
Го је поставила нову верзију свог сајта, најбоље ствари су видео радови, који чак и овде, са овдашњим страобалним везама, не иду баш глатко. Проследио сам линк Мохану у Њујорк, а сад да ли ће код њега бити посла за њу, то ћемо да видимо.
Двајседмог сам се заблентавио око сређивања архиве - слажем све рачуне, извештаје из банке итд у фасциклу, направио сам већ пуну шаку конфета. Нисам то радио две године, па се накупило. А ни сад се вероватно не бих наканио да нисам целу архиву извадио из дубоке доње фијоке кад ми је требало да обрачунам повраћај пореза.
Док смо били у Ебергу, порез нам је обрачунавао књиговођа, добијали смо тако по две-три хиљаде назад и њему плаћали 150-200 долара. Како смо прешли овамо, окренули смо да рачунамо сами. Пазарио сам програм који то ради, кошта 40$ (први пут, из малопродаје, после наручим директно од њих и изађе 25$) и ове године добијамо од Буша све назад, до последњег цента, јер имамо два студента и још смо платили преко хиљаду долара камате на кућу, што се такође избија из основице. Приде, прошле године сам званично зарадио мање, јер сам цео март и три дана у фебруару радио за Штрумфа на црно, што ми је такође исплаћено соларно (паре на сунце) у четири ока. Вирџинија ми по обичају враћа само пар стотина (једне године је испало да треба да доплатим три долара). Паре треба да легну на рачун за десетак дана.
Двајсосмог Давид и ја пребирамо по резултатима инвентара. Дакле оно је био хаос, неколико хиљада каменова фали, неколико хиљада је вишак, још толико је на погрешном месту. Ал' ајде сад имамо неко стање па ћемо одатле да кренемо начисто. Питам хоћемо ли ово скоро опет морати да радимо, каже да, већ априла. Аха, а јесу ли прихватили да сва продаја мора да се укуца? Е, каже, није само продаја.. А добро, онда ћемо им и даље сервирати савршене збирове безвезних података. Каже „ево и Валери рече да је кренуло набоље после инвентара, и да треба то опет да се уради“. Реко, да не поверујеш, али ми смо још 1990. имали муштерију која је затварала магацин кад год нешто није у реду са рачунаром, ништа не улази нит излази а да се не утефтери. А место им је било права рупчага, али је стање морало да буде под конац (ово ће бити она фирма са границе, где је онај играо блокаут прековремено, в. јуни 1991.). Да, каже, ево и ови су најзад почели да капирају шта значи реч систем... е сад докле ће да им допре и колико ће да траје, видећемо.
А то што њихов књиговођа мисли да он мора нешто да се пита око инвентара... што се баби снило. Има он још ствари где испадне глуп у друштву (па је ту наређао неке). Ау бре па то сам све и ја знао и то одавде. Него, шта се догађа, шта се спрема? Немам појма, каже... јеси ли гледао за неки други посао? Не, јел' треба? Па, шансе да ћемо ово праћење производње да пишемо како је планирано су слабе... што је вероватно и разлог што још нисмо почели. Нема времена, нема јасне одлуке. Тако сам провео ту целу годину радећи све, само не оно за шта сам запослен... Па смо чак почели да измишљамо шта бисмо могли да направимо, например још један крпеж на тој бази, да књиговођа може да фактурише оно што је уписано као продаја у Аксесу... за шта већ имамо неки образац који уписује тамо. Сад, везати књиговођу за то... Ма, каже, није проблем, могао би да измисли још дваес таквих фора, ал тај образац ради зато што је ту знао тачно шта треба и како то да направи и како да пусти у погон. За ово остало... они очекују комплетну интеграцију свега, што нема шансе да проради. Па реко шта ја ту могу да урадим да задржим посао, осим да чекам да падне плафон? Па, његов Индус одлази крајем године, прво је рекао два месеца па онда пристао да остане још. Каже, штагод да направимо није битно - ако је врхушка у фирми са нама, било шта ће да ради, а пошто није, онда неће радити. Све остало је пишање уз ветар.
Спомиње се: јуни 1991., Агфа, блокаут, Валери Марсо, Горана Средљевић (Го), Градивој Шкрбић (Шкрба), Давид Краковски, Ененберг (Еберг), Јелена Средљевић (Лена), Јисак Квјатник (Велики Штрумф), Мохан Мерчант, расејани, Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), на енглеском