Ова фирма је скупљена од оног што је у њиховој пограничној општини припадало Стоуру па се издвојило. А били су соло и пре тог. Последњих пар година су баш испредњачили, невероватно за ситну трговину у неразвијеној општини. Развили су се у озбиљног играча, направили и сокару и пржионицу кафе и још пар таквих погона. Пишем их у овај месец јер смо онда највише ишли код њих.
Били су озбиљна муштерија ДБА, а њихов књиговођа, Мађар од старе школе, је изводио чуда. Строго по закону је прекњижио неке ствари и на томе спасао толико лове из чељусти пореза, да су од тога урадили предворје управне зграде, све сам мермер, кожне фотеље и водоскок под степеништем. И то само за ту једну годину.
Био је толико стара школа, да кад су купили шмекерски дл2400, онај већи па у боји, кажу да је на боји инсистирао он, да би минус ставке могао да штампа у црвено, како треба. А били су јако задовољни софтвером, јер су најзад могли да се шире. Ширење је коштало радне снаге, јер је у трговини (башка малопродаја, башка велепродаја) роба била разврстана у неких 40 категорија, па је за сваку ваљало рачунати порез посебно а ту је било много прилика за грешку - промаши се шифра робе или роба сврста у погрешну категорију, натрчи инспектор који је устао на леву ногу, и леже озбиљна казна и још већи трошак од губљења времена у будућности, кад тај крене да навраћа чешће и тражи да види. Апликација која ће то све да рачуна аутоматски их је спасла од поприличног терета, а сад су могли у експанзију: нови магацини су никли, прво у суседном селу, а онда и у Зрењанину. Јер су сад могли, више нису морали да одвоје човека који би пет дана месечно радио само порез за један магацин. Услов је био да ни флаша киселе не уђе у магацин нити изађе без да је то уписано у апликацију. Тај се услов поштовао, и све је ишло глатко. Имали су само једну машину, неко 386 ес икс, са обичним монитором од 12 цоли, и то је било више него довољно.
Ишло је тако глатко, да је овај Кубурин, што је возио зрењанински магацин, имао довољно времена да се уштоси са блокаутом. Стигао је и на топ листу, ваљда трећи, бољи него резултати које смо оставили Грги и ја (бар до тренутка кад смо попаковали тај директориј, на тој машини у фирми), и потписао се као „Др. Куле“. Тек кад је притиснуо ентер, видео је да игра не прима ни велика слова, ни тачке ни размаке... дакле, дркуле. Што је ем незгодно ем је одмах јасно да је он, па је неколико дана остајао да ради прековремено да изгура то са топ листе. (умро марта 2024. са 60 година)
Други магацин је имао проблем са телефоном, линија древна и очајно лоша, па се њихов шеф драо у слушалицу. На то је Грги одмах имао два питања: 1) што користи телефон (са таквим гласом би га чули, само да отвори прозор), 2) што не користи телефон (па онда не би морао да се дере).
За везу са нама је био задужен један весељак, Лујо Лежајић, са бећарским брцима, вазда спреман за смех и шалу, чак се и са енглеским спрдао („доносим вам лоше новине“). Једном, ваљда септембра ове године, оду он и тај књиговођа у месну шећерану да сравне отворене ставке, тј да виде колико су једни другима дужни и шта би све од тога могло да се пребије. Ем су они продавали од ових шећер, ем су ови од њих набављали којешта за себе, дакле једни другима и купци и добављачи. Те одштампају најновији ИОС (извод отворених ставки) у оба смера, и оду на виђење. Прво, наравно, кафа са њиховим директором и књиговођом, и обавезни вињак, па онда на ствар. Домаћин извади свој, овај, ИОС, а оно одштампано до априла, и онда још два-три листа писана руком. Онда Лујо извади свој ИОС, тачан до пре четири сата, и само каже „ево ти подаци, а ти види са својим књиговодством да то рашчивијају“, покупи се и тутањ назад у фирму. Успут каже књиговођи „до нове године да им ниси ни кинту платио, у каквом су они нереду, неему поојма!“.
И са оним Савом Брандићем (в. 13-IV-1990.) је било смејурије овог месеца, код оних текстилаца у Батајници. Башка што је једна од његових машина имала кућиште некако у ефе, па кад смо уграђивали модем никако нисмо успевали да вратимо све на место, ако ушрафимо плочу за кућиште, модем не належе у прорез назад, а ако прво нациљамо модем, тежина повуче плочу наниже и не можемо да је ушрафимо... тако нека петљавина. И онда нађемо два винска пампура и подметнемо испод плоче да је држи, и све дође на место. Закључимо да увек треба имати тих пампура у кући.
Директор те текстилне фирме ме сачекао једном на улазу, ваљда је видео са свог прозора кад смо паркирали југа, и каже „Има да убијем и тебе, и оног твог Салета и овог мог Мику и себе“. Одговорим у трку „аман човече, зашто... баш тим редом“.
Једном таквом згодом смо баш заглавили код њих Брата, Грги и ја, било је доста да се ради, једва смо нашли места на њиховом паркингу, а примао је педесетак кола. Док смо седели тамо, наиђе тај Сава Брандић. Познали смо га из цуга иако је обријао и браду и бркове. Девојке за рачунарима, а и тај Мика („кад куца, муца, кад прича, не дише“), тек десетак минута касније уоче да нешто није у реду са његовом фацом... и једна риба каже „знам шта је, обријао си бркове!“. „Да, и браду“. „Ниси имао браду, само бркове“. И одједном се нико не сећа да је била брада, само бркови, осим нас тројице. Невероватан случај колективне хипнозе.
Кад смо излазили, било је већ доста касно, паркинг скроз празан, само тик иза нашег југа још један, дупе у дупе. Седнемо онако уморни, Грги за воланом, и каже он „ајде да ипак кренем у рикверц“. Мислимо да се зајебава и не реагујемо. Он стварно убаци у рикверц, реко добро, тера фазон још један корак, шмекерски. Кад је почео да пушта квачило, загаламимо Брата и ја, ало бре човече зар не видиш да имаш кола иза леђа. Добро је, ништа није било, стао је у месту. Били смо толико уморни да је између уласка и поласка био скроз заборавио на та кола.