Полагао нешто у Новом Саду, ваљда опет пао из физике. Назад ме возио Борче, тј отац му, био неко мудо у покрајинском синдикату па су данас имали некакав састанак нечега. Сећам се само да је споменуо ту функцију док смо пролазили кроз Жабаљ. Та ми се сцена урезала у сећање, сад да ли је он нешто споменуо већ тад, или сам сазнао тек кад сам стигао кући, свеједно - умро је Миливоје, отац Веце и Снеце. Било је светло облачно.
Једног викенда овог септембра смо нас двоје отишли са ћалетом негде до Свилајнца, Лајковца, где ли, да ћале уновчи кредит за кола (објашњење форе је на 04-I-1977.). Тип код кога смо били га је убеђивао да узме москвича, јесте да мало више троши, ал' је неуништив. И ту исприча како се један са москвичем закуцао у локомотиву, па су локомотиву морали да поправљају а москвичу ништа.
Променио је причу кад је отерао москвича на редовни сервис, где је његов кум био шеф. Седну они да попију кафу док момци ураде кола, па кад је било готово, ајде да обрну један круг по авлији да виде како иде... и спадне им точак. Био пришрафљен прстима. Москвич је одједном постао најгоре ђубре што постоји.
Док је ћале сређивао папире са њим, нас двоје смо се прошетали около. Иза неке живице се играли прасићи, неколико дана стари. Каже она „јао што су слатки, ај понесемо једно“.