24-VII-2003.
Као и обично, једина лоша последица надморске висине је што би ме прва јутарња цигара тако дркнула, да бих морао да седнем. Кад се то први пут десило, оно марта, срећом је била столица близу. После тога бих прво сео па онда запалио. Све остало - што су ми најавили да ћу бити жедан, да ће бити теже узбрдо, да ћу лако да се задувам, ма ништа. Скроз нормално.
Нас четворица смо се потрпали у једна кола, остали у друга, и отишли прво два-три ћошка јужно од Ориона, који је иначе у некој пословној зони на јужном крају Хуебла, у неки дајнер на доручак. Ај да видимо шта је, никад нисам оволико зарађивао. На паркингу, нека госпојица са кучетом, то нешто ситније од чиваве, тј кракатије ал' на кантару мање. Ноге и реп више нацртани него што изгледа да садрже кости. Карикатура. Ал' и то је жив створ.
За доручак, видим да је део екипе, из првих кола, узео неке муфљузе (в. Кућни) са боровницом и кафу... океј, може, ал' мислим да сам ипак узео нешто друго. Ту сретнемо и ваљда целу екипу из Колорада (нпр Кетрин, на фотци лево, до ње је К.М.). Па онда на посао, свако носи свој лептоп (океј, оставили смо их у колима, нема шансе да их овде неко мазне, све је голо и равно на километар, ту скоро ништа не расте).
Џоен држала неко предавање... све ми се чини да она није никакав информатичар него друштвењак опште праксе, некакав психолог, организатор, тако неки андрак. Овог пута је држала предавање, обавезно за све, о разним улогама које има да играмо на послу, опет не у смислу да смо сви Катице за све, него да током дана радимо различите ствари, па сад метнемо овај шешир сад онај... ал' уместо шешира нам је поделила рођенданске купасте капице на гумицу, величине два корнета. Не сећам се уопште шта је још причала, зверао сам около и меркао је ли неком досадније него мени. Ал' сви су глумили да су јако заинтересовани. Тј ови млађи можда и нису глумили.
Све ми се чини да је трпе зато што је један од шест (или беше четири?) сувласника-оснивача, а притом и она сматра да треба нешто да ради. Уф.
Пред крај радног времена она најави да нема велике заједничке журке вечерас, јер је директору (и жени му) нешто искрсло, него ајте по групама, а могла би опет једна од оних чувених вечера у момачкој гајби. Пријавим се да бих спремио српски роштиљ, и то буде прихваћено. Један од хардвераша ме одвезао негде где он зна да ће бити бољи избор меса, па купимо по пет фунти јунећег и свињског млевеног, кесу млевеног бибера, соли, хлеба и две-три фунте лука.
Није баш да сам себе задивио као мајстор, ћевапчићи нису испали како их волим. Хвала пластичним флашама, сад је лако направити левак. Некад је за то требао лимар (овде на енглеском објашњавам шта је лимар, јер немају реч за лим, само чаршав метал). Испали су ми нешто сувљи, ал' њима се свидело, јела и деца. Штета што сам се држао класике, па нисмо спремили друге салате осим лука, било би боље. Бар су ожеднели... А било их је доста и са децом, јела и она, добро је, кажу.
Много касније сам усавршио технику - треба јача ватра, и држати поклопац затворен. Нешто ми се чини да поклопца није ни било, или нисам ни смео да га стављам јер је светло било слабо па сам једва и видео шта радим, зато је испало сувље. Без поклопца иде друга техника, ал' за то треба или јача ватра или мање растојање између жара и меса.
Све скупа, била добра журка и чак ни пиво није било лоше, неко канадско рогато, са јеленом на етикети.
Спомиње се: Кетрин Шродер, Кућни речник, Орионвер (Орион), ћевапчићи, Хуебло, Џоен Стантер, на енглеском