Дан кад је у ДБА пукла тиква.
Рано изјутра сам отишао до куће; мислим да сам имао једног југа тада. Нешто сам обилазио мајсторе, мислим да су радили оџак који иде из подрума па излази на терасу, уз ("ја сам изградио...") Велики зид од гараже. Да објасним мајсторима (Прлетић и још тројица) где тачно да буше и шта да раде и како то треба да изгледа.
Кад сам дошао под мост у фирму, атмосфера је била као да је неко умро. Нико ни с ким не прича, чују се само гласови кад се неко јавља на телефон и жамор из бочних просторија. А и телефони су нешто ретко звонили. Каснио сам, већ је прошло осам, први талас оних који би покушали да нас увате на сабајле је већ прошао.
Онда сам чуо вест: Сале је дао отказ Болдију и Ралету, због нелојалности. Формално, зато што су имали приватне фирме, а био је свеж закон из Слобине скупштине, да директор има право да отпусти било кога ко има приватлук. Што је била популистичка мера, да се додвори радницима, кривећи предузетнике који су још на сиси друштвене фирме, где су запослени и вероватно ни не раде ништа. Тамо је још и имало смисла (мада, где сте били кад сте управо ви то радили, правили своје приватне фирме пљачкајући друштвене у којима сте као радили), али у ДБА? Ми смо деоничко друштво, јеботе, власници смо. Тај закон се не односи на нас. Али Сале га је проучио темељно, тамо не прави разлику, само даје овлашћење директору.
Одмах сам заузео дисидентски став, и издекламовао то о неприменљивости. Не знам како се дан уопште завршио.
Оно, јесу они имали приватне фирме, али. Болди је имао нешто регистровано, имало је чак и рачун, али тај рачун ни кинте није видео. Отворио га је док је било јефтино, да има регистровано да остави синовима. Ралетова није ни рачун имала; он и још један (који је после отишао у Чешку да ради) су покушали да сложе апликацију за Божу Чкуљића, али су одустали кад им је објаснио шта му треба. Много компликовано, много термодинамике, цеви и осталог.
А напољу је беснела инфлација.