16-V-2004.
Из имејла мојима, скоро уцело:
Пошто се углавном ништа битно не догађа, да искористим прилику да испричам једну споредну причу, која је управо добила још један наставак: претплата на "Ла миа бутик". То је онај италијански часопис који је као Бурда само што имају више стила и нешто компликованије кројеве.
Елем, већ неку годину смо повремено покушавали да нађемо преко кога бисмо могли да се претплатимо, али нико то овде не држи. Јесенас напокон нађемо неки веб сајт неког дистрибутера из Немачке, укуцам адресу и број кредитне картице, што би му у преводу значило "потражне" - мада су наше картице у ствари "дуговне". Разлика је у томе што се код дуговне картице, кад пазариш, паре скидају одмах, а код потражне плаћа зајмодавац, па ти месечно шаље рачун, и све се нада да ћеш касно да га платиш да би могао да почне да деље камату.
Месец касније стигне први број и то месец ипо бајат, и љубавно писмо из Немачке да треба да платимо. Какво црно плаћање, дао сам број картице, што нисте узели паре? Проверим налог, стварно нису узели. Ако нису у стању да повуку паре, како ће тек да уновче чек ако им пошаљем? Назовем их једно јутро око девет, госпођа која се јавила је знала довољно енглески, те успе да ми објасни да књиговођа, или ко је већ задужен за фактурисање, није ту поподне (код њих је било 15:00), него да је најбоље да зовем ујутро око девет. То је овде три ујутро, не пада ми на памет да устајем тако рано само зато што ви не умете да повучете паре од Визе.
Откажем претплату, стигну још два броја, спакујем сва три и пошаљем их назад споровозно, бродом, уз пропратно писмо. То исто писмо сам им послао и имејлом, те сам тако био готов са њима. Они су после послали ваљда још једно писмо, да им платим за она три броја, нисам обраћао пажњу. После кад сам пробао да проверим шта је са њима, видео сам да је њихов веб сајт нестао - адреса и даље постоји, али је на њој реклама за екипу која прави веб сајтове. Претпостављам да је фирму појео мрак.
У међувремену, то је већ новембар прошле године, нађемо другог дистрибутера, Амазон, који је највећа светска веб књижара, штавише доста јефтиније од ових, с тим што су и они препродавци, па док се налог за почетак слања проследи до стварног дистрибутера, кажу да може да прође 4-6 недеља. Јануара сам почео да им се јављам са жалбама да још није ништа стигло, крајем јануара сам тражио да ми врате паре, и негде фебруара су их и вратили.
Почетком априла стиже први број из Италије, и то свеж, априлски. Ови не знају где им је дупе где им је глава - Амазон је себи јавио да ја више нисам претплатник, можда је јавио и Италијанима, можда је чак тражио од Италијана да они врате паре, можда су паре чак и добили... али то није стигло до претплатне службе издавача.
Јуче стигне писмо од италијанског издавача, на италијанском. Успео сам да растаберим да лист престаје да излази, не знају да ли привремено или трајно, па их занима да ли да ми врате паре или сам за неко друго њихово издање.
Све у свему, ту мало луд збуњеног. И Амазон и ти Италијани су изгледа сувише велики и компликовани, па им се канда доста тога промигољи кроз прсте. Питам се само шта би било да су се забунили на супротну страну, тј да су ми узели паре а да нисам добио ништа...
Иначе, сад смо у неком затишју. Чекамо да Нина заврши па да је селимо за преко лета, а требало би да дође и Го. Или ће Го да сачека још пар недеља да почне сезона купања. Мића, Нинин морски прасац (зван "прасетанце") је остао овде, па имамо два абонента. Ови бесомучно косе траву, па је све теже наћи налазиште, а како већ десетак дана нема кише, почиње да се суши и већ је доста жилава.
Ја полако скупљам папире за белгијску визу, па ћемо видети за које време ће то да буде.
То са белгијском визом ми сређује Давид, да дођем мало у Антверпен да му помогнем око којечега тамо, а и мало да узврати за оно гошћење пре два месеца. Е сад, знајући како нас ЕУ воли, ово може да потраје. Каже да не бринем, Белгијанци су још луђи од просека ЕУ.
Доста посла за Герија, нешто око контрола, моје жуто дугме доживљава разне промене. Од самог почетка, кад смо радили оно за постере, био сам одушевљен што радимо рокенрол и што може да буде мало шареније, а не све оно сиво. После је он инсистирао да мало умекшам боје, смета му штогод, али није тражио сиво. Још нисам био дошао дотле да попиздим на стандардне фонтове, тј пиздео сам на аријал, ал' ми још није пало на ум да га заменим серифним фонтом у контролама - то сам урадио годинама касније.
На снимку је нека бочна апликација, за комуникацију са сајтом, коју би сваки посетилац могао да скине и у њој чува податке о било ком постеру који види на сајту.
Ево и ово сад, овај Бјо, у ком ово пишем, има светлоплаву подлогу, и те исте жуте дугмиће.
Још увек се петљамо са тим постерима, пишем му којекакве алатке и додајем у апликацију, да овако или онако прочисти податке и доведе их у ред.
Још поште са мојима, 18.
Давид је напоран, јако инсистира да се све уради у његовом стилу, и ту иде све до неких бесмислених детаља, има повремено таласе панике. Некад проведемо по 4-5 сати на телефону, и то још није успео да укачи микрофон у машину па да се диванимо преко интернета, него држи отворену везу. Мени дозлогрдило да проводим сате са руком на увету, па сам купио малу слушалицу са микрофоном (микротелефонску комбинацију, што би се рекло у ЈНА), и то најјефтинију, где микрофон није на својој дршци него виси на каблу, а има нека мала штипаљка па то закачим за крак од наочара, те ми микрофон дође поред брка, а слушалицу утакнем у уво, и онда су ми руке слободне да могу да куцам. Он и даље куца једном руком :).
Елем, сад га знам како дише и на шта ће да се запали, и како да га оладим, тако да смо сад ушли у неке мирније воде и, ето, радимо.
Пре неки дан (ја сам био у винограду) посетио нас је Болди. Није још добио уговор за Либију, па се секира због тога, јер време пролази. Имао је проблем са притиском, који му је мали, па је чак пао и повредио се. Срећа, то се десило ујутру у спаваћој соби, кад му жена још није била ни устала да пође на посао. Не знамо да ли ти се јављао.
Откако је било оно за тзв. "сведочење", ни абера. Био се јавио Јози, колико да каже да су и њега нашли, али ни он ни ја нисмо имали воље да даље дрвимо на ту тему. Јавио се и прекјуче, каже да га нашао Средљак, и замолио га да ми пренесе да је 29. маја матурски парастос на 30 година.
Е, јутрос је исплела Лени плетенице. То толико давно није радила, да јој је дошло снеруке... јер је прошли пут морала да се сагиње. Сад је морала да подигне руке.
А Прлетић салеће ћалета да олупа бетон са наше терасе и удари неки дебљи, армиран. Рекох да не долази у обзир, на том бетону лежи и зид од гараже и зид према комшији, све има да ми растресе. Нек стоји како стоји, ништа у подруму нема што није отпорно на воду.
Иначе, то за ЈуниЏуЕл што радим је неки додатак за праћење шта продају трговачки путници, а и они би требало да могу преко Цитрикса да се окаче на то и да сами уносе шта су продали и да виде шта има на залихама. Требало би, али је испало да у оној апликацији у Аксесу залихе никад нису тачне - кад смо наредне године написали маску за унос инвентара, испало је да се трезор и диск (тј стање по попису и по књигама) разликују за по неколико хиљада (каменова, а ко зна колико је то у каратима), и то увек око 2000 вишка и око 5-7000 мањка. Испостави се да је тај мањак у ствари продат, ал' није уписано. „Како није уписано, унео сам у рачунар!“ „Па где је то у рачунару?“ „Па у Екселу...“. Јој, мајко. Како рече Давид, „они би у двадесет први век, али да им главе остану у седамнаестом“.
А оно сведочење, то је у спору између Салета и Болдија, тј овај је тужио ДБА због незаконитог отказа и за заостале плате. Сале, наравно, не стоји најбоље и јасно му је да ће га исплата, ако изгуби спор, коштати папрено, и да ће то бити добар финансијски ударац за фирму, па покушава да савата било кога да сведочи да Болди није био незапослен све то време од 12-XI-1993. до 1996 (кад је коначно запослио себе у Аваију), па је чак дошао до мог броја и звао ме овамо да макар приложим сведочење. Реко не знам какав је био аранжман у Софтексу, ту се плата крије, знам само колико сам ја добијао, а какав су аранжман имали остали, и да ли је било уопште неке плате или се то његово сливало у Аваи, немам појма, и нећу да причам напамет. Мислим се, уништио си фирму да би запослио госпођу, запослио си још три госпође себи верних људи да би остао директор, ти си тај диваљ што је најурио питоме, и сад да ти идем на руку? Снађи се без мене, нећу ти помагати.
Ћале се чудио што он није прво саватао Јозија, него јурио мене - па реко можда ни није знао где сам.
Него, једна мања вест, више да се мало дувам: док сам био без посла, чачкао сам нешто, спремао да као држим нека предавања, и успут пронађем да би нека алатка што иде уз фокс скоро могла да ми уради посао до пола, а онда би оно друго пола што сам ја написао могло да уради остатак. Међутим, због оног "скоро" није хтело да ради, па сам узео ствар у своје руке, и исправио. Није ми дао ђаво мира, него сам ту исправку послао Џеку Барану (адвокатовом сину) да види ако би пасовало да уђе за следећу верзију фокса. То је било јануара, а сад је јавио да је примљено. Тако да могу мало да се дичим да ће нешто мог кода да дистрибуира Мали мекани (кад већ не могу да бирам ко ће).
И још јавља ћале
Од осталих вести, Ђуђина унука ће да студира у Шпанији, кажу преко интернета ,а у Будиму полаџе пријемни. Већ је толико овладала језиком и исполагала неке испите да би могла да буде и наставница шпанског. Њен отац је у Шпанији пре годину дана оперисао око и сад је отишао да му изваде конце. Индустријалац. Има дванајестак радника. А ћерка ? Каћуша. "Ситна" као Ђуђа од пре десетак година (близу квинтала), док се Ђуђа смањује, копни, једе је шећер.
Спомиње се: 12-XI-1993., Аваи, Александар Расков (Сале), Бјо, Болдижар Барваи (Болди), Гери Брендивајн, Горана Средљевић (Го), Градивој Средљев (Средљак), Давид Краковски, ДБА, Ђурђа Мићуловић (Ђуђа), Јелена Средљевић (Лена), Јошка Апро (Јози), ЈуниЏуЕл, Мајкрософт (Мали мекани), матурски парастос, Невена Средљевић (Нина), Прлетић, Софтекс, фокс, Џек Баран мл., на енглеском