Јебуцка ме зуб целе недеље. Углавном то преспавам, нарочито данас. Пробудио сам се рано, кад је отишла бициклом у Петерхид (има дозволу, неће да вози). Скувала ми свој специјални чај, свежу нану (коју сам тамо покосио, косом, а онда израсла још гушћа) и камилицу (расте у сред дворишта тамо, нарочито сад кад нема Бобија).
Онда сам дремнуо на једном од каучева и пробудио се тек кад је Лена звала (преко скајпа, те смо се видели), мало успаничена, поплава у купатилу, цури из бојлера одоздо. Звала је мајстора, долази за 20 минута. За то време, да некако зауставимо тај поток, то цури као кад се пуни када. Прво је направила посуду од боце за воду, ал' то се напуни за 20 секунди. Онда ми је пало на ум да направи некакав олук од завесе за туш кабину, да одведе воду у каду или клоњу. То се испоставило као генијалан потез :).
Тип је дошао и пре истека тих 20 минута, те је она била углавном с њим. Каже да се осећа као лик из Швенкмајеровог кратког филма, и послала ми линк да га погледам („[This video is no longer available due to a copyright claim by KRÁTKÝ FILM PRAHA a.s.]“). Негде током друге половине филма одједном ми се мало замантало, мучнина, зној, сиви ми пред очима... на тренутак ми се учинило да би било блесаво да тек тако умрем, и боље да ме Лена не види док то траје... ма, диши дубоко, штагод да ти тело ради, кисеоник није на одмет.
Минут-два касније (или мање, откуд знам), кад сам се освестио, глава ми је била на десном столу, нос на лептопу а уво на десној ивици (што мора да ме пробудило кад су се притисак и остало вратили). Нисам се овако онесвестио... ма има 40 година.
У повратку свратила до апотеке. Једна је била затворена, али ту је стара државна (некад друштвена) у Леснини. Шашави дијалог:
апотекар: ово је на препоруку лекара?
она: на моју, дакле лекара. Сад за антибиотике треба рецепт? Увек сам их куповала овако.
ап: па како не знате за ово ако сте лекар?
она: незапослена сам.
ап (збуњен... никад није видео незапосленог лекара у педесетим): али... било је на телевизији
она: немамо телевизор
Јесмо феномен.