Возао сам се бициклом са Звојшом и још једним из разреда, далеко ван града, мислим прво преко Чурде, па онда иза болнице, па на запад ка Тиси, бар пет километара даље. И још смо лако нашли куд да се вратимо, лагана угодна вожња. Лепо летње поподне, суво и помало облачно, дрворед дуж летњег пута, ма нешто из бајке. Стигли смо до атара следећег села и хтели да окренемо на север, ал' већ је било штогод касно, па ајд назад. Намеравали смо да набацимо штогод мишића, прво ово па онда нешто за руке и рамена - пливање, да, пливање! Па да онда идемо под шатор на Фрушку или Палић...
Кад сам стигао кући, каснио сам већ неколико сати, кева се разбеснела и ошамарила ме што сам тако неодговоран (тј нисам дошао на време и нису знали где сам), на шта сам само рекао „шта ти је?“. То је био последњи пут, није више никад. Мислим да је видела 1) да се нисам ни расплакао ни драмио, 2) да сам окренуо да ја доводим у питање шта она ради, што је већ био неки симптом одрастања. Далеко од готовог (рекао бих да никад ни није), ал неки почетак.
Остатак месеца, и дубоко у октобар, у дневнику су само моји покушаји да се удварам Ђици, што је било забавно и, на крају, ништа од тога.